Pet godina prošlo je otkako je moja supruga Claire poginula u tragičnoj saobraćajnoj nesreći. Od tada je moj svet bio samo moja kćerka Emily i ja. Morali smo naučiti kako živeti sa tugom, kako se nositi s gubitkom. Da, teško je bilo. Ali nismo imali izbora. Svako je dan u našem životu bio ispunjen tišinom koja se nije mogla ispuniti ničim osim uspomenama na njenu ljubav, njen osmeh, njen glas. Iako smo nastojali dalje, nije bilo dana da nije falila.
Moja kćerka Emily, sa svojih deset godina, bila je moj oslonac. I dalje je nosila Claireine velike smeđe oči, istu boru na čelu kad je bila znatiželjna, istu pravu crtu lica, onaj isti mirni osmijeh. Zajedno smo prolazile kroz život, pokušavajući zaboraviti tugu. No, kad smo tog dana otišli na vjenčanje mog najboljeg prijatelja Lucasa, mislio sam da će to biti prilika za početak nečeg novog, da ćemo se svi opustiti i slaviti. Lucas je napokon pronašao ženu koju je voleo, ženu koju je oženio.
Lucas i ja smo prošli kroz mnogo toga zajedno. Bio je uz mene kada mi je Claire preminula. Pomogao mi je da preživim to užasno vreme, pomogao mi je da se preselim u manju kuću, popravljao curenje slavine i čuvao Emily dok sam bio zauzet smenama u bolnici. On je bio više od prijatelja, bio je kao brat. I upravo zbog toga sam bio istinski sretan kad mi je rekao da se ženi. Znajući koliko je dugo čekao na pravu ženu, bio sam presrećan za njega.
Vjenčanje je bilo svečano. Osvijetljena dvorana bila je prepuna toplih jantarnih svetala, koja su stvarala magičnu atmosferu. Emily je hodala pored mene, držeći me za ruku. Nije se mogla suzdržati, upućujući mi šaputave komplimente o haljini mladenke. Klimnula sam glavom, nasmešila se, iako sam osećala nelagodu. Bilo je nešto u hodu mladenke, nešto u njenom stavu, u nagibu njenih ramena što mi je bilo neobično poznato. Kao da sam to već negde videla.
A onda je Lucas podigao veo.
Samo je trenutak bio dovoljan da me zamrzne na mestu. Zrak je nestao iz mojih pluća. Koljena su mi klecala. Bio je to trenutak kao iz sna. Jer kad se veo podigao, pred očima mi je bilo Claireino lice. Moja žena. Ona koju sam sahranio pre pet godina.
Stajala je pred nama, u savršenoj beloj haljini, sa osmijehom na licu, držeći Lucasove ruke. Niko drugi nije primetio ništa čudno. Svi su gledali u mladence sa osmehom, a zrak je bio ispunjen pljeskom i divljenjem. Ali ja nisam mogao disati. U mom svetu je sve stalo.
„Tata, zašto se mama udaje za ujaka Lucasa?“ Emily je povukla moju ruku, njen glas je bio tih, gotovo šapat. Samo je to pitanje odjeknulo u mom uhu.
Usta su mi bila suha. Srce mi je bilo u grlu. Moje ruke su se tresle, pa sam jedva držao papirnu knjižicu za vjenčanje. Nije moglo biti. To je bilo nemoguće. Claire je bila mrtva. Znao sam jer sam video olupinu, identifikovao njeno telo i prisustvovao njenoj sahrani. I sada, ovde, bila je ona, sa osmehom, u belom, kao mladenka, dok je stajala pored Lucasa.
Prostorija je postala premala, a sve oko mene se zamaglilo. Gosti su počeli šaputati, nagnuti se napred, neki su me gledali zbunjeno, neki su me čak kritikovali pogledima. Nisam znao šta da mislim, nisam znao da li gubim razum ili ako sam jedini koji vidi ono što je nemoguće.
Moj prvi instinkt je bio da skočim, da vičem, da tražim odgovore. Da zaustavim ovo, da kažem ljudima da nešto nije u redu. Ali Emily je stisnula moju ruku, nježnim stiskom me prizemljujući. Nisam mogao napraviti scenu. Ne sada, ne pred njom. Morao sam ostati miran, iako je svaka reč zaveta zvučala kao udarac.
Kada je ceremonija napokon završena, a Lucas je poljubio svoju mladenku, osećao sam žuč u grlu. Ljudi su pljeskali, smeštali se za zabavu, ali ja sam sedeo ukočen, sa srcem koje je bilo potpuno zbunjeno.
Na prijemu sam izbegavao glavni stol. Sledio sam Emily, koja je pokušavala da skrene pažnju kolačem, pićem, svim mogućim stvarima koje su nam mogla pomoći da se nosimo sa trenutnim haosom u mojim mislima. No, nisam mogao da sklonim pogled od mladenke. Sličnost sa Claire je bila zapanjujuća. Mladenka se smeštala pored Lucasa, a njen smeh – tako poznat, gotovo identičan Claireinom – dlanom je uzburkivao sve što sam verovao.
„Zove se Julia“, rekla je jedna od djeveruša. „Julia Bennett. Poznaje Lucasa otprilike tri godine, upoznali su se u Denveru.“
Julia. Zvučalo je kao običan, normalan odgovor, ali onda zašto je ona izgledala toliko kao Claire? Meni to nije bilo jasno.
Kasnije te večeri, Lucas me pronašao na terasi. „Ethane, jesi li dobro? Ti si danas bio dosta tih“, pitao je zabrinuto.
Pokušao sam da prikrijem sve što sam osećao. „Izgleda… izgleda baš kao Claire“, rekao sam, gledajući ga u oči.
Namrštio se i nagnuo glavu. „Da, i ja sam to primetio kad smo se prvi put sreli. Ali Julia nije Claire, Ethane. Ona je ona – Julia. Znaš to.“
Ali, duboko u sebi, nisam bio siguran. Zašto je onda izgledala tako isto?
„Da li Emily zna?“, pitao sam, strahujuci da će njena zabuna postati opasna.
„Zbunjena je. Pretpostavio sam da bi mogla biti“, odgovorio je Lucas, stavljajući ruku na moje rame. „Slušaj, prošli smo zajedno kroz pakao. Nikada te ne bih povredio. Julia je ona koja je sada ovde. Daj joj vremena.“
Ali vreme nije izlečilo moju zbunjenost. I svaki put kad je Julia prišla Emily, njeno ponašanje je samo pojačavalo moju nesigurnost. Njen osmijeh, njena sličnost sa Claire… sve mi je delovalo kao da nešto krije.
Završio sam sa istraživanjem. Upotrebio sam privatnog istražitelja da istraži prošlost Julije Bennett. I dok su svi dokumenti bili uredni – rodni list, vozačka dozvola, sve je bilo čisto, ništa je povezivalo Juliju sa Claire.
Ali nisam mogao prestati da sumnjam. Moje srce nije moglo da prihvati samo slučajnost. A onda, kada sam konačno suočio Juliju sa svim pitanjima, njeno lice je prešlo u masku bola.
„Ko si ti?“ pitao sam tiho, stežući ruke za pult u kuhinji.
Ukočila se. „Ethane, već sam ti rekla—“
„Ne. Nisi samo Julia. Imaš isti ožiljak kao Claire, isti smeh, isti…“ Glas mi je zadrhtao. „Nemoj mi reći da je ovo slučajnost.“
I tada je prošaptala: „Ljudi tuguju na čudne načine. Možda samo vidiš ono što želiš videti.“
Ali nije bilo kraja. Julia je bila tu, i njen odgovor je samo podgrejao moje sumnje. Samo jedno pitanje je ostalo. Da li je ova žena, koja izgleda kao Claire, bila ona koja se vratila iz mrtvih? I zašto je sve bilo tako zbunjujuće?
To pitanje me pratilo, no nisam mogao da dozvolim da Emily živi u svetu punom nesigurnosti.
