Telefon je zazvonio tiho, vibrirajući po stolu dok sam još u pidžami pila prvu jutarnju kafu. Nedjelja, mirna i obična. Pomislila sam da je neka od onih dosadnih reklama ili možda još jedan lanac poruka iz porodične grupe.
Ali nije bila poruka, već obavijest sa društvene mreže. Tamara Igorevna, moja svekrva – žena s previše energije i premalo filtera – objavila je novu fotografiju iz Turske. Slikala je sebe s koktelom, širokog osmijeha, u kupaćem, s natpisom: „Turska, sunce, raj! Hvala životu!“
Bio bi to samo još jedan kliše, da nije bilo onog što se krilo u pozadini.
Nisam ni razmišljala kad sam automatski povećala fotografiju, više iz navike nego iz radoznalosti. A onda – zastala sam. Na samo nekoliko metara iza Tamare, tik uz morsku obalu, stajala su dvoje ljudi. Magloviti, ali prepoznatljivi. Previše poznati.
Moj muž, Dima. I… moja sestra, Ira.
Bio je to kadar koji bi neko slučajno zabilježio, ali koji slučajno ne bi nikada trebao postojati. Njegova ruka na njenom struku. Njeno zabačeno lice u smijehu. Dima je bio navodno u Jekaterinburgu, na hitnom poslovnom putu. A Ira? Navodno se odmarala od stresa, negdje “u prirodi”, bez signala.
Nisam vrisnula. Nisam čak ni zaplakala. Samo sam sjedila, zureći u ekran, dok su mi se slagali mjeseci sumnji, poluistina i čudnih pogleda. Kao da se cijeli život zaustavio i dobio kristalno jasnu sliku u jednoj fotografiji.
Otvorila sam editor i izrezala sve nepotrebno. Ostala je samo istina – Dima i Ira.
Bez ijedne riječi, poslala sam tu sliku Iri. Zatim sam nazvala Dimu.
Javio se nakon trećeg poziva, u pozadini se čula muzika i valovi. Nije ni pokušao da zvuči uvjerljivo.
„Na sastanku sam“, rekao je.
„U Jekaterinburgu?“ pitala sam. „Nadam se da nije previše toplo.“
Pauza. Sekunda tišine koja je govorila sve.
„Zvat ću te kasnije“, procijedio je.
„Naravno“, nasmiješila sam se. „Kad završiš sa svojim poslovnim obavezama.“
Spustila sam slušalicu. Onda sam ostavila komentar ispod Tamaričine fotografije:
„Divno! Pozdravi Dimu i Iru. Vidim da se odlično provode.“
Deset minuta kasnije – eksplozija. Telefon se usijao. Ira, sa očajem u glasu. Prvo pozivi, onda poruke. Poricala je sve. Govorila da je slučajnost. Da su se „slučajno sreli“ u Turskoj.
Slučajno. U istom hotelu. Na istom spratu.
Zatim Dima. Bijesan. Kartica mu nije radila. Pitao je da li sam ja to nešto „čačkala“. Jesam. I te kako. Novac s našeg zajedničkog računa prebacio/la sam na novi – samo moj – i blokirala sve njegove kartice.
Neka se snađu sami, kad su već tako „slučajno“ otputovali zajedno.
Krenulo je ludilo.
Moja majka me zvala, zbunjena i uplašena, jer ju je Ira zvala u suzama. Mama, kao i uvijek, pokušavala je da balansira, da opravda. „Znaš kakva je Ira, malo nepromišljena…“
„Znam, mama. Znam bolje nego ikada.“
Nisam imala više šta da objašnjavam. Samo sam pakovala Dimin kofer, onaj koji je koristio za svoje „službene puteve“. Njegove košulje, kravate, parfem koji sam mu kupila za godišnjicu. Sve sam metodično složila.
Tada su došle poruke od svekrve.
Otrovene.
Nazvala me zmijom. Rekla da sam uvijek bila bezlična, siva. Da je Ira prava žena za njenog sina.
Obrisala sam poruku. Blokirala broj. Fotografisala kofer i poslala Dimi. Jedna rečenica:
„Čeka te. Kao i papiri za razvod.“
Pet dana. Toliko su ćutali. Onda su se pojavili. On i ona. Izgužvani, pocrvenjeli od sunca, ali puni drskosti. Pokušali su ući. Ali brave više nisu bile iste.
Dima je vikao. Ira je pokušavala da preokrene situaciju. Govorila da glumim žrtvu. Da ne mogu dati Dimi dijete.
Tiho sam gledala kroz lanac na vratima. Nosila sam svoju najljepšu haljinu. Crveni ruž. Osmijeh.
„Dijete?“ pitala sam. „A tvoje? Onaj pobačaj koji si sakrila, a ja ti platila kredit za ‘ginekološke usluge’? Zaboravila si to reći Dimi, zar ne?“
Zbunjeni pogledi. Šutnja.
Onda sam dodala: „Od danas, ni ti ni tvoj ljubavnik nemate pristup mom stanu. Ni mom životu.“
I zatvorila vrata. Polako. Namjerno.
Sljedeće sedmice pozvao me Dimin šef – dugogodišnji porodični prijatelj. Samo mi je rekao: „Znaš, on nije bio na sastanku. Niti je išta javio. Hvala ti što si mi skrenula pažnju.“
Danima nakon toga, Dima me pokušavao kontaktirati. Sa nepoznatih brojeva. Govorio da je pogriješio. Da je Ira bila greška.
Ali već je bilo kasno. Preko advokata sam mu poslala papire. I račune. Jer je uzeo kredit na moje ime. Bez mog znanja. I sve potrošio – s njom.
Prodao/la sam naš automobil i otplatila sve. Bio je to kraj. Pravda. Tiha, elegantna.
Godinu dana kasnije, sjedila sam u Firenci, u malom kafiću. Ispred mene – bilježnica sa crtežima. Moji akvareli su se sada prodavali online. Putovala sam. Disala. Bila živa.
Dobila sam poruku od rođake.
„Znaš li za Diminu mamu? Sada svima kuka kako si bila najbolja snaha. A Dima? Nestao. Ira? Radi na kasi, izbačena iz tri stana. Niko ne želi da je vidi.“
Pročitala sam. I samo se nasmiješila.
Nisam osjećala ni trijumf, ni tugu. Samo ravnodušnost.
Pobjeda nije kada ih poraziš. Pobjeda je kada ih zaboraviš.
Otpio/la sam gutljaj espresa i pogledao/la prema fontani. U miru. U tišini. U slobodi.
I po prvi put – zaista sambila sretna.
