Sedam godina mog života stalo je u ovaj stan. Sedam godina buđenja uz isti zvuk — zveckanje šoljica koje njegova majka, Valentina Petrovna, namjerno gura u sudoper da mi pokaže kako nisam dovoljno uredna. Sedam godina živim s osjećajem da dišem u tuđem prostoru, da sam gošća u vlastitom domu.
Anton i ja smo se upoznali na fakultetu. Tada sam vjerovala da ljubav može sve — da ako dvoje ljudi žele isto, niko im ne može stati na put. Nisam tada znala da postoje majke koje nikad ne popuštaju, koje ne puštaju svoje sinove ni kad se ožene. Valentina Petrovna bila je upravo takva — kruta, glasna, uvjerena da samo ona zna šta je ispravno.
„Lena, opet si ostavila suđe u sudoperu“, rekla je tog jutra, ulazeći bez kucanja, kao i uvijek.
Nisam se ni okrenula. „Namjeravala sam oprati poslije ručka.“
„‘Namjeravala sam’“, ponovila je s podrugljivim tonom. „Uvijek nešto ‘namjeravaš’. A kad se moj sin vrati, sve čeka na tebe.“
Maksim, naš petogodišnji sin, sjedio je za stolom i zamišljeno gledao u kašu. Osjećao je napetost, iako još nije znao riječ za to. Djeca osjećaju sve, čak i tišinu između udaraca.
„Barem dijete ispada normalno“, nastavila je svekrva, „ne kao ti.“
Riječi su bile ledene. Nisam odgovorila. Samo sam spustila pogled i nastavila da perem ruke.
Ne zato što sam bila slaba — nego zato što sam znala da svaka rasprava s njom znači još dublju ranu, još jedan trzaj u Antona koji bi se našao između nas, nesposoban da zaštiti ni mene ni sebe.
Uveče sam pokušala ponovo s njim.
„Antoša, moraš joj uzeti ključeve. Ne može ulaziti kad joj se prohtje.“
Skinuo je jaknu, ne gledajući me. „Hajde, Lena, ona je stara. Sama je. I stan je, znaš, tehnički od bake…“
„Od tvoje bake, ne od tvoje majke“, rekla sam.
„Ali mama je uvijek dolazila ovdje. Ne zna drugačije.“
„Pa vrijeme je da nauči.“
Nasmijao se bez veselja. „Ne želim se svađati s njom.“
I to je bilo to. Kao i uvijek — njegovo „ne želim se svađati“ značilo je „trpi još malo“.
Ali „malo“ se protezalo već sedam godina.
Naredne sedmice moji roditelji su došli u posjetu. Tata i mama — skromni, tihi ljudi. On iz fabrike, ona iz bolnice. Pomogli su nam više puta nego što Anton zna. Kada je Maksim bio bolestan, oni su plaćali lijekove. Kad smo radili renoviranje, njihov novac spasio je stvar.
Ovaj put su došli da čuvaju unuka dok Anton i ja završavamo obaveze na poslu.
„Nadamo se da nećemo smetati“, rekao je tata dok je unosio torbu.
„Ne budi smiješan“, nasmijala sam se. „Ovo je i vaš dom.“
Rekla sam to s uvjerenjem, iako sam znala da to nije istina.
Ovo je dom u kojem mi je Valentina Petrovna stalno ponavljala da sam samo „privremeni gost“.
Anton ih je srdačno pozdravio, ali vidjela sam kako mu ruka podrhtava dok uzima telefon.
„Samo da obavijestim mamu da su tvoji stigli“, rekao je.
„Zašto moraš?“, pitala sam, ali on se već udaljavao.
Nisam čula cijeli razgovor, ali po tonu sam znala da se nešto sprema.
Sutradan, dok sam bila u kancelariji, telefon je zazvonio.
„Lenočka…“, glas moje majke bio je tih, drhtav. „Došla je tvoja svekrva.“
„Pa?“, pitala sam.
„Viče. Kaže da smo se uselili bez dozvole. Da je ovo njen stan.“
Zaledila sam se.
„Šta? Pusti je da pričam s njom!“
„Neće da ti se javi. Lenočka, ona je veoma ljuta… Maksim se uplašio.“
U pozadini sam čula urlik:
„Svi ovi došljaci! Misle da se mogu naseliti gdje god žele! Ovo je moj stan!“
Zatvorila sam laptop i istrčala iz kancelarije. Srce mi je udaralo kao da pokušava probiti grudi.
Dok sam trčala prema metrou, zvala sam Antona.
„Tvoja majka izbacuje moje roditelje!“, viknula sam.
„Šta? Dolazim odmah!“
„I uzmi joj ključeve, Antone. Danas. Gotova sam.“
Kad sam stigla, kofer mojih roditelja stajao je pored vrata, na hladnim pločicama hodnika.
Otvorila sam vrata i zatekla scenu koja me slomila: moja majka plače, moj otac drži Maksima koji jeca, a Valentina Petrovna stoji usred dnevne sobe s rukama na bokovima.
„Šta se ovdje događa?!“ viknula sam.
„Pitaj ih!“, rekla je. „Ponašaju se kao da se useljavaju! Ovo nije hotel!“
„Ovo je naš dom!“ uzvratila sam. „Naš, moj i Antonov!“
„Tvoj?“ nasmijala se. „Ti si ovdje niko. Imaš li papire? Nemaš. Moj sin ima. Dakle, ja odlučujem.“
Tada sam prvi put shvatila koliko može biti okrutna.
„Izvini se mojim roditeljima“, rekla sam.
„Nikad!“
„Onda ih molim da ostanu“, rekla sam tiho, „jer ovo jeste njihov dom. Bar dok sam ja živa.“
Anton je ušao nekoliko minuta kasnije, lice mu je bilo bijelo kao zid.
„Mama, šta to radiš?“
„Šta, branim naš dom!“
„Oni su Lenini roditelji!“
„Meni ništa ne znače!“
Maksim je plakao u svojoj sobi. Sjedila sam pored njega, milovala ga po kosi, šaputala da će sve biti u redu, iako nisam znala hoće li biti.
Kada sam se vratila u dnevnu sobu, Anton je stajao između mene i svoje majke, kao zid koji se urušava.
„Antone, razgovor. Sada.“
U kuhinji sam mu rekla najtiše što sam mogla:
„Ako večeras ne uzmeš ključeve i ne prepišeš polovinu stana na mene, sutra podnosim zahtjev za razvod.“
Znao je da ne blefiram.
„Lena…“
„Sedam godina sam tvoja žena, Anton. Sedam godina me tvoja majka ponižava u mojoj kuhinji. Danas je izbacila moje roditelje pred mojim djetetom. Gotovo je.“
Šutio je dugo. Onda samo rekao:
„U redu. Sutra idemo kod notara.“
Vratili smo se u dnevnu sobu. Valentina Petrovna je sjedila, stisnutih usana, pogled uprt u pod.
„Mama“, rekao je Anton, „daj mi ključeve.“
„Šta?“
„Ključeve od stana. Daj mi ih.“
„Antoša, zar zbog nje—“
„Daj mi ih, mama.“
Nije vjerovala da to čuje. Ruke su joj zadrhtale. Izvadila je ključeve iz torbe i bacila ih na sto.
„Dobro! Vidjet ćemo kako ćeš živjeti bez majke!“
I otišla, zalupivši vratima tako da su prozori zadrhtali.
U tišini koja je uslijedila, čula sam kako Maksim tiho diše iza vrata.
Zagrlila sam ga i rekla mu: „Sad je sve gotovo, dušo.“
A sebi sam šapnula: „Počinje.“
Sutradan smo zaista otišli kod notara.
Anton je prepisao pola stana na moje ime.
Papir koji sam držala u ruci nije bio samo dokument — bio je potvrda da postojim, da imam pravo na dom, da nisam više „privremeni gost“.
Tri dana kasnije, Valentina Petrovna je nazvala.
„Sine, nisam to mislila… samo sam bila zabrinuta…“
Anton joj je rekao da može doći, ali pod jednim uslovom: „Da se ponašaš pristojno.“
Došla je s tortom i buketom cvijeća. Pogledala moje roditelje, pokušala se nasmijati.
„Stariji ljudi postanu sumnjičavi… oprostite ako sam pretjerala…“
Mama joj je odmah pružila ruku. „Naravno. Svi griješimo.“
Tata je klimnuo.
Ja sam samo stajala i gledala kako se maska poniznosti topi na njenom licu. Znala sam da to nije iskreno. Ali više mi nije bilo ni važno.
Jer sada su postojala pravila.
Bez ključeva, bez iznenadnih upada.
Samo poziv, dogovor, i pristojnost.
Mjesec dana kasnije moji roditelji su ponovo došli — ovaj put za Maksimov rođendan.
Valentina Petrovna im je pomogla da postave sto, čak je i nosila balone.
Sve je bilo tiho, mirno.
Kad smo ostali sami u kuhinji, mama mi je šapnula:
„Lenočka, uradila si pravu stvar. Trebala si to davno.“
Nasmijala sam se.
„Znam, mama. Davno.“
Valentina Petrovna mi je toga dana donijela kolač od jabuka. Nije ništa rekla, ali njen pogled je govorio sve — shvatila je.
U pokušaju da me izbaci iz kuće, gotovo je izgubila sina i unuka.
Sada zna da nisam gost.
Jer na vratima više ne piše samo „Anton Petrov“.
Sada piše: Anton i Jelena Petrovi.
I svaki put kad uđem, okrenem ključ u bravi i osjetim miris vlastite kuće, znam:
napokon sam kod kuće.
