Lera je stajala ispred ogledala u hodniku, pažljivo ispravljajući karmin dok je sat otkucavao pola sedam uveče. Planirala je da se uskoro sretne sa prijateljicom u obližnjem kafiću, ali zvono na vratima prekinulo je njene misli. Zvuk se ponovio, insistirajući.
“Lera, otvori, to sam ja!” odjeknula je poznata glasovna nota.
Na pragu je stajala Inga, sestra njenog muža, u svetloj haljini, a za njom su treskala tri mala koraka – Maksim, deset godina, Sonja, osam, i Kiril, pet.
“Lerusha, stvarno mi treba pomoć!” počela je Inga pre nego što je Lera stigla da progovori. “Imam važan sastanak, razumeš, da li možeš da paziš na decu sat-dva?”
Lera je pogledala decu i zbunjeno podigla obrve. Svi su već zbacili jakne i krenuli da se rasprše po stanu, poput malih tornada.
“Ali ja sam planirala da…” pokušala je da objasni.
“Ah, dođi, šta te briga!” Inga je već ljupko poljubila Lera u obraz i nestala, ostavljajući je sa troje dece koja su odmah zauzela svaku slobodnu površinu.
Deca su u tren oka zauzela prostor. Maksim je upalio televizor na maksimalnu jačinu, Sonja je istraživala frižider, dok je Kiril jurio okolo glumeći avion. Lera je zatvorila oči i polako brojala do deset. Kada ih je ponovo otvorila, Sonja je već mazala jogurt po stolu, a Kiril vukao mačku Barsika za rep.
Kad je Sergej stigao kući, stan je izgledao kao bojno polje: jastuci sa kauča su bili razbacani, kuhinjom se širio miris zagorele kaše, a u kupatilu su plutale igračke.
“Šta se ovde dešava?” upitao je Sergej, stapajući se kroz haos.
“Tvoja sestra je opet ostavila decu,” odvratila je Lera, skupljajući markere sa poda. “Rekla je da će se vratiti do jedanaest.”
Sergej je samo slegnuo ramenima. “Pa šta? Deca su deca. Preteruješ.”
“Preterujem?” Lera je pokazala zid, gde je Kiril napravio svoje “umetničko delo”. “Ovo je preterivanje?”
“Biće obrisano,” odgovorio je on lagano. “Samo ih smiri.”
Kad se Inga vratila u pola dvanaest noću, sjajna i nasmejana, zahvalila se Lera. “Doslovno si mi spasila život! Mislim da sam zaljubljena!”
Lera je tiho nastavila da čisti haos, dok je Sergej listao vesti na telefonu.
Vikendi su postali rutina. Svake subote, Lera je planirala lične aktivnosti ili posetu majci, ali vrata bi ponovo zazvonila. Inga je sa entuzijazmom tražila njenu pomoć: kozmetički tretmani, sastanci, romantične večere sa novim dečkom.
Deca su ovaj put donosila svoje igračke – skateboard, boje, čak i ukrase – i preuredila stan. Lera je nemo posmatrala haos i na kraju se predavala, izmorena i frustrirana. Sergej je došao kući i video je kako Lera plače u kuhinji, dok je on bio više zainteresovan za dnevne događaje nego za njen osećaj iscrpljenosti.
Lera je tiho pitala: “Kada sam ja poslednji put imala slobodnu večer? Kada smo poslednji put bili sami?”
Ali Sergej nije mogao da sagleda njenu perspektivu. “Deca nisu kriva, Inga prolazi kroz razvod. Treba joj podrška.”
“I ko mene podržava?” pitala je Lera tiho.
Nakon nekoliko meseci, Lera je shvatila da ovako više ne može. Postavila je granice, poslovno i čvrsto. Napravila je račun za usluge čuvanja dece — ukupno četrnaest hiljada i četiristo rubalja za 48 sati provedenih sa decom tokom tri meseca.
Sergej je bio zatečen, ali je shvatio ozbiljnost situacije. Kada je Inga razgovarala telefonom sa njim, on je stao uz Lera: “Ako ti treba dadilja, moraš da je platiš. Nije u redu da neko žrtvuje svoje slobodno vreme za tuđe zabave.”
Nakon što je dogovoreno da se plaća po satnici, vikendi su konačno postali mirni. Lera i Sergej su mogli da uživaju u svom vremenu zajedno — u kafiću, bioskopu, ili jednostavno gledajući serije kod kuće. Deca su počela da poštuju pravila, a stan se više nije pretvarao u haos.
Na kraju, Inga je stupila u brak, Lera je dobila priznanje za svoj trud i uvidela važnost postavljanja granica. Porodična dinamika se promenila, a Lera i Sergej su shvatili da ljubav i podrška ne znače žrtvovanje sopstvenog vremena. Lera je naučila lekciju o pravednosti, a porodica je pronašla balans između pomoći i poštovanja ličnog prostora.
