Alina nije mogla da veruje sopstvenim očima dok je čitala poruku na telefonu. Na ekranu je bljeskalo ime koje je mislila da više nikada neće videti — Dmitrij. Njen bivši muž. Poruka je bila kratka, skoro bezlična: „Hajde da se vidimo kao odrasli ljudi. Bez drame. Dimka.“
Na kraju je odustala od razmišljanja. „Dobro“, uzdahnula je. „Još jednom, poslednji put.“
Restoran u koji su se dogovorili da se nađu bio je skup, elegantan, s mirisom skupog vina i tihe muzike u pozadini. Kad je ušla, već je video Dmitrija kako sedi za stolom pored prozora. Nije bio sam. Pored njega je sedela njegova majka, Galina — žena koju Alina nikada nije mogla da podnese, ali se trudila da iz pristojnosti nikada to ne pokaže.
„Oh, stigla si!“ Dmitrij se nasmešio onim istim lažnim osmehom koji je nekad znao da je razoruža, ali sada joj je izazivao samo gađenje.
„Zdravo“, rekla je hladno i sela.
Galina joj je odmah natočila čašu vina. „Konačno! Mislili smo da ćeš zauvek biti ljuta.“
Alina je samo odmahnula glavom. „Kasno je za ljutnju. Reci zašto ste me zvali.“
Dmitrij i njegova majka razmenili su pogled. Zatim je on polako položio ruku preko njene, pokušavajući da deluje smireno i pomirljivo.
„Alina, mi smo porodica. Bilo je grešaka, priznajem, ali…“
„Grešaka?“ prekinula ga je oštro. „Tako zoveš prevaru?“
Galina je teatralno uzdahnula. „Ma daj, Alinočka… Svi muškarci su takvi. Bitno je da se pokajao.“
Alina se nasmejala kratko i gorko. „Pokajao? Doveo je ljubavnicu u naš krevet!“
„To je bilo samo jednom!“ Dmitrij je planuo. „Hoćeš li to vući za sobom ceo život?“
Galina ga je podržala odmah: „Naravno! Ti nikada nisi htela da razumeš mog sina.“
Alina je tada osetila da nešto nije u redu. Nisu je zvali zbog pomirenja. Imali su plan.
„Ako ste me zvali da opravdavate njega, džaba ste me zvali.“
„Čekaj!“ Dmitrij ju je uhvatio za zglob. „Hoćemo da ti predložimo nešto.“
„Šta?“
Galina je odmah ubacila: „Stan. Taj stan nikada nije bio tvoj. Bio je naš!“
Alina je zanemela. Srce joj je udaralo sve brže.
„Ne“, rekla je mirno. „Naš zajednički život je gotov. Sve je rešeno.“
„Moja majka je uložila novac“, Dmitrij je brzo izrecitovao naučenu priču. „Ti si samo formalno upisana. Želimo da sve rešimo civilizovano. Dobila bi odštetu.“
Alina je ustala, boreći se da joj ruke ne zadrhte. „Ozbiljno mislite da ću vam pokloniti stan?“
Galina se nasmešila ledeno. „Nismo mi čudovišta, Alinočka.“
„Ne, vi ste nešto gore.“ Izvadila je telefon i uključila diktafon. „Ponovite to — čiji je stan?“
Galina se sledila. „Šta to radiš? Snimaš nas?“
„Da. Da imam dokaz za sud.“
U trenutku su oboje ustali, ali Alina je već krenula ka izlazu. „Ovaj razgovor je završen.“
Na ulici je prodisala punim plućima, ali umesto olakšanja, u njoj se probudio bes. Sad je sve bilo jasno — nisu odustali. Rat je počeo.
Kod kuće, dok je pokušavala da se smiri, prosula je fasciklu s dokumentima. Među papirima je pronašla nešto što joj je sledilo krv u žilama — ugovor o poklonu, u kojem piše da ona, „dobrovoljno“, prenosi stan na ime Galine. Sa njenim potpisom. Savršena falsifikacija.
Ruke su joj drhtale dok je čitala napomene na poleđini: svedoci, datum, ime notara. U tom trenutku zazvonio je telefon. Neznan broj.
„Gospođo Kovaljeva, ovde kancelarija notarke Larine. Podsećamo vas na termin sutra u 14h — potpisivanje ugovora o poklonu.“
„Kakvog ugovora?!“
„Pa, vi ste zakazali.“
„Nisam! Moj bivši muž je to uradio!“
Na drugom kraju se začulo neprijatno ćutanje. „Onda je došlo do greške…“
„Greške?! To je prevara!“
Spustila je slušalicu, uzela telefon i fotografisala falsifikat. Sutra ide kod advokata.
Advokat Marina Semjonova bila je žena čvrstog pogleda i ledenog mira. Dok je pregledala dokumente, nije izgovorila ni reč. Tek kad je preslušala snimak Dmitrijevih pretnji, klimnula je glavom.
„Ovo je pokušaj prevare. Podnosimo prijavu policiji i tražimo sve papire od notara.“
Alina je prvi put osetila tračak nade.
Sutradan su ušli u notarsku kancelariju — luksuzno uređenu, s kristalnim lusterima i mirisom skupog parfema. Notarka Larina ih je dočekala s ledenim osmehom.
„Ah, vi ste ta klijentkinja. Čula sam da pravite problem.“
„Moj klijent ništa nije potpisao,“ rekla je Marina čvrsto.
Larina joj pruži fasciklu. „Evo dokaza. Sve po zakonu.“
Alina pogleda i obamre — kopija pasoša je falsifikovana, potpis izmenjen. „To nije moj potpis!“
Larina pokuša da zadrži dostojanstvo, ali joj je glas zadrhtao. „Moguće je da je došlo do zabune…“
„Zabune? Vi ste pokušali da legalizujete falsifikat!“
Marina izvadi diktafon. „Razgovor se snima.“
Boja nestade s notarkinog lica. „Čekajte! Dogovorićemo se…“
„Ne. Sada je kasno. Bićete prijavljeni.“
Kada su izašle, Alina je duboko udahnula. „Znači, uspeli smo?“
„Tek smo počeli,“ rekla je Marina. „Sada će krenuti da te ruše sa svih strana.“
I bila je u pravu. Već sutradan stigla je policija — Dmitrij ih je prijavio da mu je „pretila smrću“. Posle toga, dobila je otkaz, a banka joj je blokirala račun zbog „promene kreditnog rejtinga“.
Marina je samo odmahivala glavom. „To nije slučajno. Ima veze.“
Ubrzo je stigla i fotografija njene ulazne vrata — ispisana crvenom bojom: „Iseli se iz našeg stana.“
Alina je tada odlučila: dosta. Više se neće braniti, već napada.
U policijskoj stanici predala je prijavu za falsifikovanje dokumenata i podmićivanje notara. Kada su je pitali ima li dokaze, izvadila je sve: snimke, slike, izjave.
I tada se pojavio novi lik — Natalija, prva Dmitrijeva žena. Sastale su se u kafiću.
„Znam šta ti radi,“ rekla je tiho. „I meni je isto pokušao da uzme sve. Imam dokaze.“
Iz torbe je izvadila papir — dokaz o uplati 50.000 rubalja notarki Larini.
„Mitno. Da mu falsifikuje dokumenta. Imam i snimke.“
Alina ju je gledala kao da vidi duha. „Zašto sada?“
„Jer sam se nekada plašila. Ali više neću.“
Sutradan su zajedno otišle kod advokatice. Sada su imale sve: svedoka, dokaze, i snimke.
Sudnica je bila puna. Dmitrij je pokušavao da glumi žrtvu, dok mu je majka teatralno brisala suze.
„Sudija, stan je kupljen majčinim novcem. Alina ga je nepravedno prisvojila!“
Marina je ustala smireno. „Evo veštačenja rukopisa. Potpis je falsifikovan. A evo i snimka njegovih pretnji.“
Kada se u sali začuo Dmitrijev glas: „Stan je moj, i biće moj, sviđalo se tebi ili ne!“ — sala je utihnula.
Sudija je pažljivo pregledala dokaze. Potom pročitala odluku:
„Tužba Dmitrija Kovaljova odbija se. Stan ostaje u vlasništvu Aline Kovaljeve. Uz to, tužena dobija 300.000 rubalja odštete.“
Galina je vrisnula, Dmitrij je pocrveneo od besa. Alina je sedela mirna, s blagim osmehom.
Kad su izašli, Dmitrij joj je šapnuo: „Ovo nije kraj.“
„Naravno da nije,“ odgovorila je mirno. „Jer sad ja počinjem.“
Nekoliko nedelja kasnije, Dmitrij je ostao bez posla. Galina je izgubila žalbu. A Alina… konačno je mirno pila kafu sa Natalijom.
„Život ume da kazni one koji misle da su iznad svega,“ rekla je kroz osmeh.
Sunce je obasjavalo njen prozor — prozor njenog stana. Njenog doma.
Rat je bio gotov. Alina je pobedila.
