„Znam istinu!“ — mali glas koji je promenio sudski slučaj

Sudnica je odjeknula prasakom kada su se dvokrilna vrata otvorila. Mala devojčica, ne starija od četiri godine, potrčala je niz centralni prolaz. Njena ružičasta haljinica bila je umazana osušenom blatom, jedna cipela je nedostajala, a kosa joj je bila u čvorovima. Lice joj je bilo crveno od trčanja i suza, ali glas joj je bio jasan i odlučan:

„Nije uradila ništa! Emma nije uradila ništa!“

Taj trenutak zaustavio je sve prisutne. Sudija je podigao čekić, ali se zaustavio u vazduhu. Šapat u sali je nestao, a oči svih okrenule su se ka drhtavoj, usamljenu devojčicu koja je stajala usred sudnice.

Na klupi optuženih, Emma Parker je osetila kako joj srce staje. Suze koje je skupljala nedeljama konačno su počele da teku. Iako nije mogla da veruje šta vidi, jedno ime je izletelo iz njenih usana: „Olivia…“

Mala devojčica je podigla drhtavi prst i pokazala prema prvom redu. „To je ona,“ rekla je jasno, iako sa strahom u glasu. „Moja maćeha je to uradila.“

Victoria Morales, maćeha, sedela je potpuno mirno. Njena crna odeća, savršeno složene ruke i hladan izraz lica do sada su u sudnici delovali ubedljivo. Ali sada je strah počeo da prodire u njene oči.

Sudija je tri puta udario čekićem. „Red! Red u sudnici!“ glas mu je jedva probijao buku koja je nastala. Proglasio je pauzu od trideset minuta, ali pre nego što je iko reagovao, Olivia je potrčala prema Emmi.

Stražari su krenuli da je zaustave, ali je advokat odbrane podigao ruku: „Ona je ćerka žrtve,“ rekao je sudiji.

Emma se nagnula koliko je veriga dozvoljavala. Olivia se primila za ruke u lisicama i šapnula nešto što je samo Emma mogla da razume:
„Videla sam sve, Emma. Videla sam šta je uradila.“

Povratak u prošlost: kuća Morales

Šest meseci ranije, kuća Morales je bila potpuno drugačija. Kasno popodnevno sunce obasjavalo je visoke prozore dnevne sobe, osvetljavajući nameštaj od mahagonija i persijske tepihe koje je Richard Morales donosio sa poslovnih putovanja. Olivia je sedela na podu, okružena lutkama, ali nije se igrala. Posmatrala je.

Odrasli na kauču pričali su i smejali se, a devojčica nije razumela igru odraslih. Richard ju je pozvao:

„Olivia, dušo, dođi ovamo. Želim da upoznaš nekoga veoma važnog.“

Žena pored njega bila je prelepa. Njena smeđa kosa sjajila je poput princezine iz bajke, a elegantna plava haljina delovala je skupo. Kada se nasmejala, zubi su joj bili savršeno beli.

„Zdravo, mala,“ rekla je naginjući se.
„Zovem se Victoria. Tata i ja ćemo uskoro da se venčamo.“

Olivia je zbunjeno pogledala oca.
„Znači li to da više nećeš toliko putovati?“ upitala je.

Richard ju je podigao u naručje.
„Znači da će Victoria biti tvoja nova mama. Zar nije to divno?“

Devojčica nije znala kako da se oseća. Njena prava majka je preminula kada je Olivia imala dve godine, a Emma je bila ta koja ju je hranila, kupala, čitala priče pred spavanje i držala tokom noćnih mora.

Victoria je otvorila ruke.
„Dođi k meni, dušo. Bićemo veoma srećni zajedno.“

Ali nešto u zagrljaju delovalo je pogrešno. Bila je hladna i daleka, poput velike lutke. Parfem je bio skup, ali ispod njega se osećala nelagodnost. Olivia je htela da se skloni.

Emma je tiho posmatrala iz kuhinje. Radila je u kući tri godine, od smrti gospođe Morales. Videla je prve korake Olivije, pomagala joj je da ponovo govori nakon nesreće. Ta devojčica je bila više od posla — bila je ćerka koju Emma nikada nije imala.

Nešto u pogledu Victorije prema Oliviji činilo je Emmu nesigurnom. Kad god se Richard okrenuo, Victoria je nestajala sa osmeha, a oči su joj pratili dete kao problem koji treba rešiti.

Prvi znaci opasnosti

Richard je pozvao Emmu:
„Donesi nam kafu. Victoria i ja imamo mnogo planova.“

Emma je poslušno poslušala. Dok je pripremala kafu, slušala je razgovor. Richard je bio uzbuđen pričajući o venčanju i promenama koje dolaze. Victoria je odgovarala savršenim, režiranim tonom, obećavajući prijateljstvo sa Olivijom:
„Bićemo najbolje drugarice.“

Ali kada se Emma vratila sa tacnom, videla je Victoriju kako previše čvrsto drži Olivijino rame. Devojčica je postala ukočena i gledala kroz prozor, želeći da pobegne.

Nakon toga Richard je rekao:
„Idem na put u Chicago sledeće nedelje. Biću odsutan deset dana.“

Emma je primetila kako oči Victorije sijaju — ne od tuge, već od nečeg drugog.
„Tako brzo?“ rekla je Victoria nežno.
„Olivia i ja se tek upoznajemo.“

Richard je odgovorio smireno:
„Neizbežno je, ljubavi. Ali imaćeš vremena da se povežeš. Emma će pomoći oko svega.“

Victoria je klimnula: „Naravno,“ ali pogled koji je uputila Emmi nije bio prijateljski.

Strah devojčice

Te večeri, nakon što je Victoria otišla i Richard ostao da radi u studiji, Emma je pomogla Oliviji da se kupa i obuče u pidžamu — njen omiljeni deo dana.

„Sviđa li ti se Victoria?“ upitala je Emma dok je češljala kosu.

Olivia je slegnula ramenima:
„Ne znam. Miriše… pogrešno.“

„Kako pogrešno?“ upitala je Emma.

„Kao kada tata zaboravi cveće u vazi predugo.“

Deca primećuju ono što odrasli ne vide.

„I kako se osećaš što ona živi ovde? Hoćeš li da ode?“ pitala je Olivia, oči širom otvorene.

„Ne, dušo. Ne idem nigde.“

Olivia ju je snažno zagrlila.
„Obećaj?“
„Obećavam,“ rekla je Emma.

Ali u Emminom srcu je ostao osećaj da se približava nešto strašno — i da će možda upravo ova četvorogodišnja devojčica biti jedina hrabra da kaže istinu.