U mnogim selima bogatstvo se nikada nije merilo samo hektarima zemlje, brojem stoke ili punim ambarima. Prava vrednost doma uvek se ogledala u dečjem glasu, u smehu koji ispunjava dvorište i u koracima koji trče niz prašnjavu stazu. Zato je kuća Pantića, iako imućna i poznata kao jedna od najjačih u kraju, nosila teret tišine koji se nije mogao sakriti.
Godinama se po selu govorilo da toj kući nešto nedostaje. Imanje je raslo, posao cvetao, ali naslednika nije bilo. Najstarija u porodici, baka Grozda, bila je stub doma, ali i njegova senka. Njena reč bila je zakon, a njeno nezadovoljstvo breme koje su svi osećali.
U njenog sina jedinca, Milana, polagala je sve nade. Kada se oženio Vidosavom, tihom i vrednom ženom iz susednog sela, verovala je da će kuća konačno dobiti ono što joj najviše treba – dete. Međutim, godine su prolazile, a željena vest nije dolazila.
Krivica bez krivice i trpljenje bez kraja
Kako su meseci prerastali u godine, Grozdino strpljenje se trošilo. Za nju, Vidosavina neplodnost nije bila nesreća, već lični greh. Svaki dan donosio je nove uvrede, poglede pune prezira i reči koje su se usecale dublje od noža.
U njenim očima, snaja je postala simbol svega što ne valja:
- „suva grana“ koja ne rađa
- teret koji jede hleb, a ne daje naslednika
- pretnja opstanku porodične loze
Najgora surovost je ona koja se ponavlja, jer ostavlja rane koje se ne vide, ali se duboko osećaju.
Vidosava nikada nije uzvratila. Noću je jastuk natapala suzama, a danju je radila više nego iko u kući, kao da veruje da će se trudom iskupiti za nešto što nikada nije skrivila. Obilazila je manastire, pila čajeve od trava i molila se u tišini, ali odgovor nije dolazio.
Milan je voleo svoju ženu, ali nije imao snage da se suprotstavi majci. Njegove reči utehe bile su sve tiše, a pogled sve spušteniji.
Grozdine ćerke, udate u grad, dolazile su retko. Njihove posete bile su kratke i pune podsmeha. Vidosavu su nazivale sluškinjom, ismevajući njenu tišinu i neumorni rad.
Preokret sudbine
Jednog zimskog jutra sudbina je iznenada okrenula tok. Grozdu je pogodio moždani udar. Ostala je živa, ali nepokretna, vezana za krevet, bez moći da govori ili se sama pomeri. Od nekadašnje sile ostala je bespomoćna starica.
Milan je pozvao sestre da pomognu. Došle su, ali su se brzo povukle, pravdajući se obavezama i strahom od bolesti. Otišle su istog dana, ostavivši majku u sobi punoj tišine.
I tada je ostala samo jedna osoba – Vidosava.
Tri godine tihe žrtve
Tri pune godine Grozda je ležala nepomična. I tri pune godine Vidosava joj je bila sve: ruke, noge i glas. Kupala ju je, presvlačila, hranila kašičicom, mazala rane i čuvala joj dostojanstvo.
Nikada joj nije vratila zlom. Nije pominjala prošlost, nije tražila izvinjenje. Samo bi tiho pitala: „Majka, je l’ te boli?“
U Grozdinom jedinom zdravom oku bes je polako nestajao, zamenjen stidom i zahvalnošću. Reči nije mogla da izgovori, ali suze su govorile dovoljno.
Oproštaj pred kraj
U poslednjoj noći, Grozda je skupila snagu i stisnula snajinu ruku. Prvi put posle tri godine izgovorila je reč:
„Oprosti… ćero moja.“
Vidosava je zaplakala, ali bez gorčine. A onda je Grozda izgovorila istinu koju je kasno shvatila:
„Nisi jalova. Rodila si mene. Ti si najbolja majka.“
Umrla je čista, umivena i voljena.
Kuća koja više nije prazna
Na sahrani su ćerke najglasnije plakale, ali selo je gledalo u Vidosavu. Stajala je tiho, u crnini, sa suzama koje nisu bile za pokazivanje.
Sveštenik je prišao i rekao pred svima da joj Bog nije dao decu u kolevci, ali joj je dao srce veće od planine.
Milan je zagrlio svoju ženu bez straha. I iako njihova kuća nikada nije čula dečiji plač, više nikada nije bila prazna. Bila je ispunjena poštovanjem, mirom i istinom da je ljubav prema neprijatelju najveća pobeda.
