Obično mi ljudi ne veruju kada kažem da nisam namerno zaljubila u oženjenog muškarca, ali istina je da nisam imala nikakve namere da započnem vezu s nekim ko je već godinama u braku i ima svoju porodicu. Na početku je sve delovalo sasvim običnu, kao prijateljski razgovor sa nekim ko deli svoja osećanja i misli. Međutim, kako je vreme prolazilo, nisam mogla da ignorišem da nešto među nama postepeno raste.
Naši prvi razgovori uopšte nisu bili usmereni na ljubav, već na razlog zašto je on bio na mreži da upozna druge žene. Tamo smo se upoznali i otkrila sam mnogo o njegovom životu i braku. Njegova priča mi je otkrila da je kod kuće bio zanemarivan i ignorisan. Njegova žena je često bila distancirana, nisu imali ni intimne odnose već duže vreme, a on je postepeno gubio osećaj voljenosti i poželjenosti. To mi je teško padalo, jer nijedna osoba ne zaslužuje da se oseća ovako zapostavljeno, naročito ne u vezi koja bi trebalo da bude pun ljubavi, pažnje i međusobnog poštovanja.
Kada mi je ispričao sve to, nisam mogla da ostanem ravnodušna. Meni je bilo žao što je izgubio osećaj da je voljen i poželjan, i uvek sam mu govorila da ne može da nastavi živeti u tom okruženju. Svaka osoba u vezi zaslužuje da se oseća voljeno, da bude poželjna, i da zna da je njen partner uz nju u svakom trenutku. Vremenom smo se još bolje upoznavali i shvatili da imamo toliko zajedničkih interesa i sličnosti koje nas povezuju, što je samo dodatno produbilo naš odnos. Ubrzo smo oboje priznali da imamo snažna osećanja jedno prema drugom, i na kraju smo uplovili u vezu.
Iako je možda društvo očekivalo da budem stidljiva zbog svoje odluke, nisam se stidela. Da sam se stavila u poziciju njegove žene i razmišljala o njenim osećanjima, možda ne bih mogla da nastavim s ovom vezom. Ipak, nisam se mogla pretvarati da nije postojalo nešto među nama, nešto što ne mogu jednostavno ignorisati. Nakon nekog vremena, postalo mi je jasno koliko je zapravo teško održavati vezu na daljinu. On nije mogao da bude tu kad mi je trebalo, i viđamo se samo kada on može da se oslobodi od svojih obaveza. Ne mogu da ga zovem kad želim, i to je frustrirajuće. Želim da budemo zajedno više, da budem pored njega kad mi je najpotrebnije.
Ipak, trudim se da ne razmišljam o tome previše, jer znam da sam ja sada ta koja je možda u nekoj neprilici. Međutim, kad pogledam situaciju realno, shvatim da njegova žena nije učinila ništa da spasi njihov brak. To što je ona postepeno postajala sve distanciranija i nije pokušala da popravi njihovu vezu, zapravo je dovelo do ovog trenutnog stanja. Ako se ona bude suočila sa mogućnošću razvoda i ništa ne učini da ga spasi, onda mi neće biti žao ako on odluči da je napusti.
Ona ima sve što bi žena mogla poželeti: dobrog muža, skupoceni automobil, veliku kuću, čak i mnogo kućnih ljubimaca. Ipak, to joj očigledno nije dovoljno. Njeno ponašanje prema njemu je postalo hladno i ravnodušno. Ona ga uzima zdravo za gotovo, kao da je samo njen cimer, a ne njen partner. Nema ljubavi, nema intimnosti, a to je nešto što je ključ za svaki zdrav odnos. I zbog svega toga, ne žalim je. I da budem iskrena, ne bi trebalo da je žali ni on.
Ponekad se zapitam šta bi se desilo da sam ja u njenoj situaciji, da imam muža i da me on ovako prevari. Sigurno bih ga izbacila iz kuće, jer jednostavno ne bih mogla da pređem preko toga. Znam da bih bila ona koja bi mu pružala ljubav, pažnju, i bila tu za njega kad mu je bilo potrebno. Bila bih tu da ga saslušam, da ga podržim, i učinim sve da se oseća voljeno. U takvoj situaciji verovatno bih učinila sve da sačuvam svoj brak.
Zbog svega ovoga, uveravam se da nisam hladnokrvna osoba koja je uništila tuđi brak. Verujem da nisam kriva za ono što se dogodilo. U trenutku kad smo se upustili u vezu, stvari nisu bile jednostavne, ali sada kada gledam unazad, shvatam da je njegova žena ta koja nije uradila ništa da spasi brak. Sada, sa njim, trudim se da pronađemo izlaz iz ove situacije i da počnemo razmišljati o zajedničkoj budućnosti koja će biti posvećena samo nama. I ne žalim zbog toga.
