„Lena, morat ćemo se rastati“, rekao je Genadij s onim smirenim, gotovo očinskim tonom koji je koristio svaki put kad je planirao nešto loše. Iako je zvučao mekano, znao je da dolazi trenutak u kojem će morati donijeti neprijatnu odluku.
Zavalio se u svoju stolicu, a prsti su mu se isprepleli na stomaku, onako kako to čine ljudi koji misle da imaju kontrolu nad situacijom.
„Morat ćemo da unajmimo nove ljude. Kompaniji je potrebna nova perspektiva. Nova energija“, rekao je, a ton mu je bio gotovo formalno uljudan.
Pogledala sam ga, gledajući mu lice koje mi je bilo poznato svih tih godina. Bio je isti Genadij kojem sam pomagala da se oblači za prošlogodišnju korporativnu zabavu. Njegova hladna logika sada je postala jasna. Investitori su počeli pričati o nezavisnoj reviziji i njemu je trebalo osloboditi prostor za mlade, elastične snage koje neće previše postavljati pitanja.
„Razumem“, odgovorila sam mirno, iako je unutar mene sve vrištalo. „Nova energija“ znači da je on sada htio da se riješi osobe koja je znala sve o njegovim potezima. Onaj koji je imao sve podatke, dok je on samo znao kako se pokazati pred investitorima.
„Nema veze sa godinama“, rekao je, pokušavajući da objasni svoj postupak. „Prosto, tvoj pristup je postao zastareo. Svi se slažemo, Lena, potrebni su nam novi koraci ka napretku.“
Zasigurno, Genadij je izgradio ovu firmu iz temelja. I baš sada, kad je firma postala velika i moderna, shvatio je da se moram povući jer moj pristup više nije bio u skladu s njegovim ambicijama. U očima investitora sam bila onaj koji je zastario, dok je on bio onaj koji je bio spreman da napravi „proboj“.
„Dobro“, odgovaram lagano, osjećajući smiraj. „Kada da spakujem svoje stvari?“
Njegova zbunjenost je bila očita. Očekivao je da će me videti u suzama, da će pokušati da manipulira sa mnom, da će sve ostati u njegovim rukama.
„Možete to uraditi danas. Nema žurbe“, rekao je klimajući glavom, a zatim je dodao uobičajene fraze o otpremnini i pravilnoj proceduri.
Krenula sam prema vratima, ruku već postavljajući na kvaku, a zatim sam se okrenula.
„Znaš, Gen, u pravu si. Kompaniji zaista treba proboj, i mislim da ću ja učiniti upravo to.“
Njegov izraz je postao zbunjen, ali nije znao šta mislim. Samo je kratko klimnuo glavom i vratio se svom telefonskom razgovoru.
Atmosfera u kancelariji bila je napeta. Svi su znali šta se događa. Djevojke su izbjegavale moj pogled, a ja sam tiho pakovala svoje stvari. Kartonska kutija je već bila postavljena. Polako sam stavljala fotografije, šolju koju sam volela, razne papire. Na dnu kutije bila su mala đurđica koju mi je sin juče donio. Zatim sam izvukla dvanaest crvenih ruža, po jednu za svakog kolegu s kojim sam provela godine. I, na kraju, crnu fasciklu.
Prošla sam kroz kancelariju, pružajući cvijeće. Jednostavne riječi zahvalnosti, neko je plakao, neko me zagrlio. Osećala sam se kao da se opraštam od porodice.
Kad sam se vratila za svoj sto, ostala je samo fascikla. Ušla sam u Genadijevu kancelariju, ostavila fasciklu na stolu pored njegovih papira i okrenula se. Nije ni pokušao da me zaustavi. Samo je podigao pogled, zbunjeno.
„A šta je ovo?“
„To je moj oproštajni poklon“, odgovorila sam mirno. „Zbirka svih tvojih… otkrića u poslednje dve godine. Fakture, brojevi, datumi. Mislim da će ti biti interesantno.“
Vrata su se zatvorila. Osećala sam kako su njegovi pogledi išli sa fascikle prema meni, ali nisam se okrenula.
Tada sam uzela kartonsku kutiju, prošla kroz kancelariju, i izašla. Na svakom stolu bila je crvena ruža. Zamišljala sam kako su svi sada gledali u mene, kako se razmišljao svaki kolega o onome što je upravo ostavljeno za njim.
Kao da je nešto probuđeno.
Sergej, glavni IT-ovac, prilazi mi. Sjećam se da je prošle godine bio pod prijetnjom kazne zbog pada servera, ali sam ga tada spasila. Nije zaboravio.
„Lena, ako ti ikada nešto zatreba… podaci, sigurnosne kopije… znaš gde sam“, rekao je tiho. Niko od ljudi nije bio spreman na otpor, ali on je bio prvi.
Kod kuće, muž i sin su znali. Videći kutiju, odmah su shvatili.
„Pa? Je li uspjelo?“ upitao je muž.
„Prvi korak je urađen“, odgovorila sam. „Sada čekamo.“
Sin mi je pomogao organizirati dokaze, dok sam organizovala dvostruko knjigovodstvo koje sam prikupila svih tih meseci.
I tada je poziv stigao. Genadij je bio nervozan. Objasnio je da će učiniti sve što je potrebno. Saznao je da su originalni dokumenti nestali.
Ujutro je stigao e-mail. Od njega, poziv na sastanak. „Dođi, da vidimo ko će pobediti.“
„Naravno da idem“, rekla sam mužu. „Neću propustiti svoju premijeru.“
Ušao sam u kancelariju. Svi su već bili unutra. Genadij je držao papire, mahajući njima. I govorio je o izdaji.
Ali kad sam poslao Sergeju dokumente, ekran se osvetlio, prikazujući sumnjive transakcije. Genadijevo lice je postalo bledo.
„Šta je ovo?“ stisnuo je grlo.
„Vizualizacija podataka“, rekao sam jasno. „Zamišljao si proboj? Evo ga.“
Na ekranu su bili njegovi računi za lična putovanja, fiktivne konsultacije, i drugi sumnjivi troškovi.
„Ustajemo“, rekao sam, okrenuvši se prema kolegama. „Ne tražim da se odlučite. Samo gledajte.“
Genadijev osmijeh nestao je u trenu.
Dva dana kasnije, firma je bila pod istragom. Genadij je smijenjen, a ja sam dobila ponudu da se vratim.
Ali moj odgovor je bio jasan: „Radije ću graditi novu firmu, nego čistiti ruševine.“
