Dve karte za predstavu — dragocene karte zbog kojih se pretvarao u velikog poznavaoca umetnosti — gotovo su ispale iz Arturovih utrnulih prstiju kad je video crnu limuzinu, ispoliranu do ogledalnog sjaja, kako klizi do blistavog ulaza u Veliku Operu. Vazduh te hladne pariske večeri bio je gust koktel mokrog asfalta, skupog parfema i iščekivanja praznika. Njegovi prsti instinktivno, gotovo životinjski, stegoše ruku Liliye — mlade, sjajne, još uvek nesvesne da je samo pijun u tuđoj igri. A onda, kao u usporenom filmu, vrata automobila se otvoriše.
I ona se pojavila. Viktorija.
Ne kao supruga, ne kao senka iz njegovog života, već kao boginja proračunate odmazde, obučena u haljinu boje zrelog burgundca — onu za koju je Arturo znao da košta više od tri njegove mesečne plate. Svila se slivala niz njeno telo poput tečnog bakra, blistajući pod reflektorima. Nije mu uputila ni pogled, kao da je bio praznina, duh nedostojan i jednog pogleda.
Artur je stajao paralisan dok je Viktorija — njegova Vika — žena koja mu je petnaest godina kuvala jutarnju kafu, peglala košulje i tiho slušala njegove beskrajne monologe za večerom, ulazila u hram umetnosti sa uzdignutom bradom. Njena ruka ležala je u pregibu lakta muškarca u besprekornom smokingu, iz čijeg držanja i mirne samouverenosti kao da je curila moć.
Artur ga nikada ranije nije video. Stranac se nagnuo ka njoj, nešto joj šapnuo, a ugao njenih usana zadrhtao u osmehu — blagom, ali stvarnom. U tom dodiru bilo je poštovanja i topline, nečega što je Artur shvatio da nikada nije osećao prema njoj.
„Arture, dragi, ko su ti ljudi?“ šapnula je Liliya, a njen glas prvi put je zazvučao napeto.
Artur nije mogao da odgovori. Grlo mu je stezala nevidljiva omča stida i spoznaje.
Jer u tom ledenom trenutku sve mu je postalo jasno. Viktorija je znala. Znala je već dugo. I ovo večeras — ova opera, ovo „slučajno“ viđenje — nije imalo ni kap slučajnosti.
To nije bila predstava moći. To je bila hladno planirana, precizno izvedena objava rata. Rata koji je izgubio pre nego što je shvatio da je uopšte počeo.
Artur je sebe smatrao miljenikom sreće, zlatnim momkom predodređenim za poseban uspeh. Bio je šef odeljenja u uglednoj IT kompaniji, vozio novi Audi A6 koji je mirisao na kožu i novac, nosio švajcarski sat i osećao zavist kolega.
Uspeh je za njega imao miris: kožnih sedišta, finog duvana i starog viskija s ukusom pobede.
Ali kod kuće…
Kod kuće je sve bilo tiho, predvidljivo, savršeno uštimano. Viktorija se nikada nije žalila. Bila je uzorna supruga — ustajala je u šest da bi mu sto već bio postavljen, kafa vrela, tost zlatan.
Pitala bi ga kako mu je prošao dan; on bi, zakopan u telefon, promrmljao nešto kratko. Uveče bi jela servirala, on bi klimnuo, ona bi govorila o sinu Antonu, o sitnim stvarima, o krovu koji prokišnjava… a on bi već mislima bio negde drugde — u svetu poslovnih dogovora i tajnih susreta.
Sve dok se nije pojavila Liliya. Dvadesetšestogodišnja menadžerka marketinga, kestenjastih uvojaka i smeha koji je zvonio kao kristal. Divila mu se, upijala svaku njegovu reč.
Prva zajednička kafa. Prvi „slučajni“ ručak. Prva poruka kasno uveče: „Nedostaje mi tvoj osmeh na poslu.“
Prva laž. „Moram ostati duže, draga, završavamo projekat.“
A Viktorija bi odgovarala: „Razumem. Ne žuri. Čekaću.“
I Artur je bio siguran — da ga zaista čeka. Nije znao da ga čeka dokazi.
Jer Viktorija nije bila siva, uplašena domaćica kako ju je on zamišljao. U njoj je živela analitička, proračunata inteligencija.
Počela je tiho da beleži svaku sumnju, svaku poruku, svaki račun. Otvorila je sopstveni račun u banci. Koristila pomoć bratanice da otkrije ime ljubavnice: Liliya Dubois.
Ali nije žurila. Sačekala je pravi trenutak.
I tada se u njenom životu pojavio čovek koji joj je pokazao da vredi sama po sebi.
Zvao se Mark Semjonov — arhitekta, uglađen, mudar, siguran. Nije flertovao. Samo je slušao.
Njihov odnos počeo je profesionalno — renoviranje vikendice. A zatim su počeli da pričaju o svemu: umetnosti, knjigama, smislu.
I prvi put posle mnogo godina, Viktorija se osetila viđenom.
Uz Markovu podršku, počela je da se menja.
Ne iz osvete, već iz samopoštovanja.
Upisala je tango, da nauči da osluškuje sopstveno telo.
Počela je terapiju, ne da bi kukala, već da razume sebe.
Promenila je garderobu.
Čitala o finansijama, o zakonu, o psihologiji.
Postajala je stručnjak za sopstveni život.
Artur ništa nije primećivao.
Bio je zaslepljen Liliyom.
A onda je Viktorija, jednog običnog dana, rekla preko večere:
„Dragi, idem sledećeg vikenda u Lion s Irinom.“
„Naravno, odmori se“, promrmljao je ne dižući pogled s telefona.
Nije otišla u Lion.
Otišla je kod najpoznatije advokatice za razvode u Parizu.
I vratila se s planom — hladnim, preciznim i savršenim.
Planom da povrati sve što joj pripada.
I zato je te večeri sve bilo namerno.
Njena pojava, haljina, limuzina, Mark pod njenom rukom.
Bio je to simbolični kraj jedne ere.
Artur je, pored Liliye, ulazio u Operu gde je Viktorija sedela u VIP loži, središtu pozlaćenog sveta kojem je on oduvek želeo da pripada.
A sada, ona — njegova „dosadna supruga“ — blistala je kao kraljica.
Smejala se.
Nosila ogrlicu koju on nikada nije kupio.
Pored nje je sedeo Mark — miran, dostojanstven, čovek koji zna koliko vredi.
„Arture, to je tvoja žena?“ pitala je Liliya.
„Bivša“, promucao je.
„Bivša? Nisi mi rekao da si razveden!“
Ali ni on to nije znao do tada.
U pauzi je prišao.
Viktorija ga je pogledala kao potpunog stranca.
„Da li vam mogu pomoći?“ upitala je, s tonom kojim se obraća konobaru.
„Moramo razgovarati!“
„O čemu tačno?“
„O… ovome! O ovom cirkusu!“
„Cirkusu?“ — ponovila je s ironičnim osmehom.
„Arture, ja uživam u operi sa svojim prijateljem. Ili želiš da diskutujemo o sopranovoj ariji?“
Njegov glas se slomio, privlačeći pažnju drugih.
„Ako imaš poslovnih pitanja, obrati se mom advokatu. Poslala sam ti sve dokumente pre tri dana. Kao i uvek, nisi ni otvorio mejl, zar ne?“
„Advokatu?!“
„Tako je. Papiri za razvod su spremni. Kuća ostaje meni — otplatila sam hipoteku svojim nasledstvom. Auto? Moj. Poklon od oca. I to je to.“
„Ne možeš to da uradiš! To je moj život!“
„Mogla sam. I uradila sam. Dok si ti gradio iluziju, ja sam gradila svoju slobodu.“
U tom trenutku, Mark se pojavio.
„Sve u redu, Vika?“ pitao je smireno.
„Savršeno“, odgovorila je s osmehom. „Ovaj gospodin je baš odlazio.“
Nekoliko nedelja kasnije, Artur je sedeo kod njenog advokata.
Pred njim su bili dokumenti — hladni, neumoljivi.
Među njima i izjava njihovog sina Antona, koji je odlučio da živi s majkom.
Kasnije te noći, Artur je otišao do kuće koja više nije bila njegova.
Video je kroz prozor: Viktorija kuva, Anton se smeje.
Toplina, mir, život.
Sve ono što nikada nije postojalo dok je on bio deo te slike.
Zazvonio je. Anton je otvorio vrata.
„Zdravo, tata.“
„Mogu li da uđem?“
„Mama je rekla da moraš prvo da se najaviš.“
„Ali to je i moja kuća!“
„Ne, tata. Nije više.“
Vrata su se zatvorila tiho, ali konačno.
Nakon mnogo poziva, Viktorija je pristala da ga vidi jednom.
U kafiću.
Bez šminke, u džemperu i farmericama.
Mirna. Slobodna.
„Viko… žao mi je. Neizmerno mi je žao.“
Ona ga je gledala mirno.
„Znaš, varao si me mnogo pre nego što se pojavila Liliya,“ rekla je.
„Kako to misliš?“
„Varao si me svaki put kad me nisi slušao. Kad si se okretao na drugu stranu dok sam govorila. Kad si zaboravio moj rođendan. Liliya je samo bila poslednji simptom. Ne uzrok.“
Pauza. Gutljaj kafe.
„Petnaest godina sam ti davala sve. A ti si mislio da sam deo nameštaja. Nisam bila tvoja osoba, bila sam tvoj aparat za kafu.“
„Nisam mislio…“
„Tačno. Nisi mislio. A ja jesam. I sada sam završila. Ne volim te više.“
Podigla se, uzela torbu.
„Potpiši papire. I pusti nas na miru.“
Godinu i po kasnije, Artur je iz svog skromnog stana video njih dvoje na ulici — Viktoriju i Marka.
Držali su se za ruke. Smejali.
Ona je izgledala mlađe, slobodnije.
Kao neko ko je ponovo naučio da diše.
Hteo je da istrči, da vikne, da je zaustavi.
Ali nije mogao.
I tada je shvatio — ona ga zaista više nije primećivala.
Kao da nikada nije postojao.
Seo je, otvorio stari rokovnik, uzeo olovku i napisao:
„Izgubio sam sve jer sam verovao da mi svet nešto duguje. Mislio sam da je ljubav divljenje i servis. Ali ljubav je pažnja. Prisutnost. Pogled koji vidi osobu pored sebe. Vika me je to naučila — ne rečima, nego svojim odlaskom.“
