U srcu jednog mirnog stana u predgrađu, Ksenija je stojala u kuhinji, napola zbunjena, napola ogorčena. Usne su joj bile stisnute, a ruke su automatski obavljale posao, dok je u glavi ponavljala iste misli koje je nosila već mesecima. Gosti su dolazili svakog vikenda, ponovo i ponovo, u isto vreme, sa istim zahtevima i istim prepoznatljivim ponašanjem.
Jedna od prvih osoba koja je začula zvuk Ksenijine pospanosti bila je njena svekrva, Elena Petrovna, čiji je glas odao odlučnost i nešto što je Ksenija mogla nazvati – neizbežnim očekivanjima. “Ksenija! Gdje si nestala? Gosti čekaju kafu već pola sata!” Prva rečenica bila je izazvana nestrpljenjem, a naredna bila je nalog da se torta iseče na veće komade, jer je Vasilij Timofejevič, uvek sladokusac, voleo da uživa u desertima. Ksenija je jednostavno zatvorila oči i duboko uzdahnula. Znala je da će za par minuta svi biti na okupu, pričajući o nečemu što joj nije bilo od interesa, dok je ona jurila kroz svoj dom, pokrivajući sve zahteve.
Njena svekrva je bila prva koja je primetila da nije došla sa poslužavnikom u rukama i odmah je reagovala. “Konačno!” reče Elena Petrovna s nevericom, “Mislili smo da je kafa otkazana.” Ksenija je smireno donela džezvu, a u sobi je zavladao trenutni trenutak tišine. Svi su sada čekali, a razgovori su se ugasili.
„Donijet ću tortu“, rekla je, ustajući iz stolice i oblačeći osmijeh koji je bio, prema njenoj proceni, više maska nego ikada pre. A onda, iznenada, iznenadila ju je reakcija njenog muža Sergeja. “Šta je s tim licem?” upitao je bez ustezanja dok je ulazio u kuhinju. “Izgledaš kao da si na sahrani.”
Njena iscrpljenost, već dobro poznata i njoj i njemu, nije se mogla sakriti. “Sergej, iscrpljena sam. Svakog vikenda je isto”, odgovorila je tiho, ali s osećajem koji je bio toliko pun bola da su joj reči same izlazile iz usta, izmešane sa suzama koje je svesno potiskivala.
„Šta misliš pod tim ‘isto’? Ovo je moja porodica. Dođu kod mene, a ti se ponašaš kao da im činiš uslugu“, rekao je Sergej, još uvek miran, kao da nije razumeo da su ti vikendi za nju postali beskrajni krug u kojem je jedini ishod bio iscrpljenost i osećaj nesposobnosti da se bilo šta uradi za sebe.
Ksenija se trudila da održi mir, ali nijedna njena reč nije mogla sakriti duboku unutrašnju bol. “Ne smetaju mi gosti”, odgovorila je, “Ali zašto se ponekad ne možemo naći u kafiću? Ili kod tvoje majke? I njen stan je velik.”
„Znam“, prekinuo je Sergej. “Ali svaku subotu ribam ovo mesto od jutra do večeri i kuham za vojsku, a sve što čujem su pritužbe.” Njegova rečenica, iako upućena kao opravdanje, bila je samo još jedan dokaz da je ona bila samo domaćica – služavka u vlastitom domu.
Dani su prolazili, a situacija se nije menjala. Svaka subota donosi isti obrazac: poziv od Elena Petrovne, nova “proslava”, nova tura jela i novih zahteva. Samo par dana nakon što su gosti napustili njen dom, Ksenija je opet bila suočena s njenim zahtevima.
„Ksenija, tvoja salata je previše slana“, obrecnuo je Sergejev ujak, dok je Ksenija, iscrpljena, stajala pored šporeta. Niko nije primetio njenu iscrpljenost. Niko nije shvatio da ona više nije imala snage da se smeje, da bude ljubazna, da se trudi.
Samo nekoliko dana kasnije, Elena Petrovna ponovo zove: “Dolazimo kod vas na čaj.” Ksenija nije imala snage da bilo šta sprema. Prvi put nakon meseci, odlučila je da ne učini ništa. Nije kuvala, nije čistila, nije pravila kolače. Pustila je da sve bude onako kako je bilo. “Zašto se ne spremaš?” upitao je Sergej, dolazeći iz kancelarije. “Mama i njeni prijatelji dolaze.”
Ksenija je samo slegnula ramenima. “Sjećam se.”
Ove reči, iako jednostavne, nosile su snagu kojom je Ksenija pokazala da se više ne uklapa u ulogu koja joj je bila namenjena. Sergej, zbunjen, nije mogao da shvati da nešto nije u redu. Nije mogao da razjasni zašto mu je supruga iznenada prestala da udovoljava, prestala da se trudi. Ksenija je samo mirno odgovorila, njene reči zvučale su jasnije nego ikada: “Ovo je moj stan. I više te neću služiti.”
Elena Petrovna je, naravno, bila iznervirana. To je bila uvreda, prema njenim standardima. “Šta? Kako se usuđuješ?” vikala je, tržeći se. No, Ksenija nije pomerila nijednu mišićnu grupu na svom licu. „Usuđujem se“, odgovorila je hladno.
Ksenija je čekala. Svi su otišli, ostavivši stan u tišini. Satima je bila sama, i ta tišina je bila jedina stvar koja joj je donosila mir. A zatim je Sergej došao, crven od besa, prepun ljutnje zbog svega što se dogodilo. “Zdravo, Serjoža”, rekla je mirno. „Neću se izvinjavati. Ovo je moja odluka, i ne želim više da budem ničija sluškinja.“
Sergej nije znao šta da kaže. „Hoćeš da me izbaciš?“ pitao je. „Da, izbacujem te. I to je najbolja odluka koju sam donela u poslednjih nekoliko godina“, odgovorila je Ksenija, tiho, ali čvrsto.
Onda je on otišao. Ksenija je zatvorila vrata. I dok su joj noge bile umorne od svakog dana provedenog u službi porodici koju nije birala, srce joj je bilo lakše nego ikad. I, možda po prvi put, ona je bila slobodna.
