Kada je imala samo dvadeset šest godina, Liliya je ostvarila ono o čemu mnogi mogu samo da sanjaju — postala je vlasnica svog malog, ali sopstvenog stana. Pet godina štednje, bez odmora, bez luksuza, bez nepotrebnih troškova. Dok su njene prijateljice kupovale nove haljine, Liliya je krpila stare; dok su drugi odlazili na izlete i u bioskop, ona je sedela kod kuće i brojala svaki kopek. Sve je imalo cilj.
Godinu dana kasnije, sudbina joj je poslala Dmitrija. Visok, šarmantan, sa osmehom koji je obećavao pažnju i razumevanje. Upoznali su se na kancelarijskoj proslavi, gde joj je prišao s lakoćom nekoga ko zna kako da osvoji. Cveće, večere, duge šetnje uz reku — Dmitrij je znao kako da se predstavi kao savršen muškarac.
Posle šest meseci, on se preselio kod nje. Doneo je par torbi i nekoliko knjiga, nasmejao se i rekao: „Tako je toplo ovde. Kao kod kuće.“
Prvih meseci sve je bilo idilično. Dmitrij je radio dugo, Liliya mu je spremala večere, dočekivala ga s osmehom. Život je izgledao stabilno i mirno.
A onda je došla ideja o braku. Liliya nije mnogo razmišljala — volela ga je, verovala mu. Venčanje je bilo skromno, ali iskreno. Njeni roditelji stigli su iz drugog grada, njegovi iz susednog okruga. Sve je delovalo kao početak srećne zajednice.
No, mir nije dugo potrajao.
Jedne večeri, Dmitrij je, uz čašu čaja, pokrenuo temu koja joj je tada delovala bezazleno: „Lilya, sada smo porodica. Zar ne bi bilo pošteno da stan prepišemo na oboje?“
U prvi mah je ćutala. Znala je da je stan kupila mnogo pre nego što ga je upoznala. Bila je to njena krvavo zarađena sigurnost. Ali reći mu „ne“ činilo se nepristojno, kao da mu ne veruje. On je umeo da govori uverljivo, smireno, i da svaku sumnju preokrene u osećaj krivice.
Na kraju je popustila.
Tako su otišli kod notara i potpisali dokument — sada su bili ravnopravni vlasnici. Dmitrij ju je tada zagrlio, zahvalan i nasmejan, a ona je, iako s blagim nemirom u grudima, odlučila da ne sumnja. Bio je to njen muž, njen čovek.
Ali ubrzo se sve promenilo.
Dmitrij je počeo da postavlja neobična pitanja. Gde su dokumenti o vlasništvu? Mogu li da ih pogleda? Samo da „proveri“ da li je sve u redu. Njegov glas je uvek bio miran, ali oči su mu odavale nešto hladno, proračunato.
Liliya nije imala razloga da mu ne pokaže papire, ali svaki put kada bi mu ih dala u ruke, osetila bi nelagodu. Kao da ih gleda s previše pažnje, ne iz radoznalosti — već s namerom.
Sve se razjasnilo jedne hladne jesenje večeri. Vratila se ranije s posla i čula ga u kuhinji kako razgovara tiho, gotovo šapatom. Nije mogao da zna da je kod kuće.
„Da, kupac je pouzdan“, govorio je. „Ugovor će biti spreman uskoro. Samo da potpišemo i završeno.“
Reči su joj parajući prošle kroz misli. Kupac? Ugovor? O čemu priča?
„A zna li tvoja žena?“ upitao je neko s druge strane.
„Ne zna i neće znati dok ne bude kasno“, odgovorio je Dmitrij samouvereno. „Reći ću joj da prodajemo da bismo kupili veći stan. Uvek mi veruje.“
U tom trenutku, ceo svet joj se srušio.
Osetila je kako joj kolena klecaju. On, čovek kome je verovala, planirao je da je prevari i oduzme joj sve što je sama stvorila.
Te večeri nije napravila scenu. Izašla je napolje, sela na klupu i smišljala plan. Srce joj je tuklo kao ludo, ali razum je bio bistar. Morala je da reaguje pre nego što bude kasno.
Sutradan je posetila poznatog advokata, Alekseja Petroviča — istog onog koji im je pre godinu dana pomagao da prebace vlasništvo. Ispričala mu sve. On je pažljivo saslušao i rekao:
„Ima rešenja. Potrebno je da Dmitrij potpiše ugovor o poklonu, kojim svoj deo stana prenosi nazad na vas. Uradićemo to legalno, brzo i bez greške.“
Liliya je bila očajna, ali nije imala drugu opciju. Dogovorili su plan: predstaviće mu to kao „povoljan poreski potez“.
Sutradan su otišli kod notara. Dmitrij je bio sumnjičav, ali je na kraju potpisao. Nije ni slutio da je upravo potpisao kraj svoje igre.
Sedam dana kasnije, advokat ju je pozvao i rekao: „Čestitam, stan je ponovo samo vaš.“
Liliya je napokon mogla da diše. Iako je znala da će se Dmitrij uskoro razbesneti, osećala je olakšanje.
I zaista, ubrzo je pokušao da je „razgovorom“ ubedi da prodaju stan i kupe veći. Kad mu je rekla da ne želi, izgubio je kontrolu. Tada mu je priznala: „Stan više nije tvoj. Potpisao si poklon.“
Lice mu je pobledelo. Gnev, neverica, poniženje — sve mu se odrazilo na licu. Vikao je, prebacivao joj da ga je „prevarila“, ali ona je mirno stajala, s papirom u ruci.
„Prevarila? Ti si taj koji je hteo da me prevari“, rekla je hladno.
Nakon toga, njihovo „brak“ postao je rat u tišini. Dmitrij je pokušavao da se ponaša ljubazno, da je zavara novim osmehom, ali Liliya je sve videla. Njegova ljubaznost bila je maska.
I kad je mislio da ju je ponovo nadmudrio — bio je siguran da je prodao stan pre nego što su promene registrovane — sudbina se okrenula protiv njega.
Na dan kada joj je, s ciničnim osmehom, rekao: „Od danas si beskućnica!“, Liliya je samo podigla pogled i tiho odgovorila:
„Ne, Dmitri. Ja sam vlasnica. Ti si taj koji više nema gde da živi.“
Njegov osmeh je nestao kad je proverio kod svog advokata i shvatio da je registracija već završena. Bio je prekasno. Njegov pokušaj prevare se rasprsnuo kao mehurić sapunice.
Bes, vika, razbijene šolje — sve to nije promenilo činjenicu da je izgubio.
Liliya je pozvala bravara i promenila brave. Dmitrij je protestovao, vikao da ima pravo da tu živi, ali zakonski — nije imao nikakvo pravo.
Kada je napokon izašao s torbom u ruci, rekao joj je: „Zažalićeš zbog ovoga.“
Ali ona nije. Zatvorila je vrata, zaključala sve brave i prvi put posle dugo vremena — udahnula mir.
U narednim danima Dmitrij je pokušavao da je zaplaši, slao joj pretnje i advokatske dopise. Njegov advokat je tražio „kompenzaciju“ i „nadoknadu moralne štete“. Liliya je sve predala Alekseju.
Advokat se samo nasmejao: „On nema nikakav slučaj. Stan je kupljen pre braka. Sve je legalno i čisto.“
I bio je u pravu. Nakon nekoliko nedelja Dmitrij je povukao sve tužbe i pristao na razvod.
Kada je Liliya potpisala papire u matičnom uredu, izašla je napolje i osmehnula se nebu. Hladan decembarski vazduh bio je osvežavajući, sloboda gotovo opipljiva.
Prva stvar koju je uradila bila je da pozove prijateljicu. „Znaš li? Gotovo je. Slobodna sam.“
Te večeri nazdravile su njenom novom početku.
Kasnije, dok je stajala kraj prozora svog stana, gledajući pahulje kako padaju, Liliya je osećala zahvalnost. Ne što je izgubila muža, već što je pronašla sebe.
Prošla je kroz izdaju, strah i borbu, ali je izašla jača.
Dmitrij je ubrzo napustio grad, a ona ga više nikada nije videla. Nije osećala mržnju — samo ravnodušnost. On je sam izabrao svoj put.
Liliya je nastavila da živi, da radi, da uređuje svoj dom iznova. Zamenila je nameštaj, okrečila zidove, unela svetlije boje. Taj stan, koji je nekad bio poprište laži, sada je bio simbol njenog trijumfa i samostalnosti.
S prolećem, dok su drveća ponovo listala, izašla je na balkon i duboko udahnula. Život je bio pred njom — čist, nov, bez laži i obmana.
Dmitrij je pokušao da je učini beskućnicom, a izgubio je sve.
Liliya je, pak, sačuvala ono najvažnije — svoj dom, svoj mir i veru u sebe.
I dok su sunčevi zraci obasjavali njen mali stan na periferiji grada, znala je da joj više nikada niko neće moći oduzeti ono što je s mukom stekla — ni krov nad glavom, ni dostojanstvo, ni snagu da se izbori za sebe.
