Te godine, oboje smo proslavili 43. rođendan. Za mene je to bio povod za novo poglavlje – vreme kada se osećam življe, slobodnije, spremno da zgrabim ono što život još može da ponudi. Moja supruga, s druge strane, nosila je taj broj na ramenima kao teret. Za nju, to je bilo podsećanje na prolaznost, na godine koje su iza nas, na sve ono što nismo postigli kao par.
Naša svakodnevica je već neko vreme bila siva. Dani su prolazili u tišini ili u prigovorima. Njeni komentari o tome kako jedem, spavam, kako ostavljam čarape na pogrešnom mestu, kako sam nepažljiv, kako sam dalek… sve su to bile rečenice koje su mi odzvanjale u glavi, čak i kada bih zatvorio vrata za sobom.
U tom vrtlogu nezadovoljstva i osećaja da nisam više cenjen, pojavio se neko drugi.
Upoznali smo se slučajno. Nismo planirali, nismo čak ni koketirali – sve je išlo spontano. Jedan osmeh, jedan razgovor, i eto nas… u emotivnoj vezi koja je postajala sve intenzivnija. Moja ljubavnica bila je sve ono što moja žena više nije – nasmejana, nežna, bez zahteva. U njenom društvu, ponovo sam se osećao kao muškarac. Njene oči nisu tražile mane u meni, već kvalitete koje sam mislio da više niko ne vidi.
U početku, susreti su bili retki, ali puni strasti i pažnje. Provodili bismo po par sati zajedno, ponekad i ceo dan. Dok sam sa suprugom brojao minute tišine i nelagodnosti, s njom sam gubio pojam o vremenu. Sve mi je delovalo jasno – u njenom naručju sam bio bolja verzija sebe.
I onda sam odlučio: neću više živeti tako. Neću više biti muž ženi koja me vidi kao teret. Zatražio sam razvod.
Supruga je ćutke klimnula glavom. Bez drame, bez molbi, bez suza. Samo je rekla: “U redu.” I to je bilo to. Pokupio sam jedan kofer – nekoliko košulja, ličnih stvari, i otišao. U tom trenutku, bio sam uveren da počinjem novi, bolji život.
Sa osmehom na licu i buketom cveća u ruci, krenuo sam ka stanu svoje ljubavnice. Očekivao sam da će me dočekati raširenih ruku, da će se radovati što sam konačno slobodan čovek. Bio sam spreman da joj predložim da zajedno počnemo da gradimo nešto ozbiljno.
Ali ona me nije dočekala s oduševljenjem. Nije bilo suza radosnica, nije bilo zagrljaja. Samo tišina. Rekla je da je umorna, da nije očekivala da ću odmah doći. Ponudio sam da ostanem kod nje preko vikenda, a od ponedeljka da tražim stan.
Te večeri, nismo spavali u istom krevetu. Ona se povukla u dnevnu sobu, pod izgovorom da joj je potrebna privatnost. Ujutro me dočekala sa vestima: već je postavila oglase za stan.
Rekla mi je da voli svoj prostor, da godinama živi sama i da ne želi da menja svoje navike. Spustila je pogled dok mi je govorila da ne želi muškarca koga mora da posprema, da mu pere odeću ili se prilagođava njegovom ritmu. A posebno ne želi da njena ćerka naiđe na mene u stanu.
Tog jutra, hodao sam ulicama bez jasnog cilja. Bez supruge. Bez ljubavnice. Bez doma. Sam. Sve ono što sam mislio da je početak, ispostavilo se kao kraj. Ili barem kao težak, surovo iskren reset mog života.
U mislima su mi počeli da se vraćaju svi oni trenuci koje sam uzimao zdravo za gotovo:
- Miris kafe koji bi me čekao svako jutro.
- Večera na stolu, čak i kad smo se posvađali.
- Glačana košulja spremna za posao, uvek.
- Zabrinuti glas koji bi me pitao da li sam dobro kad se kasno vratim.
- Tiho pokrivanje ćebetom dok sam spavao na kauču.
- Neizrečena podrška koja se krila u svakom njenom postupku.
Tek kad sam ostao bez toga, shvatio sam njihovu vrednost. Ljubavnica mi nikada nije pripremila večeru. Niti je razmišljala o tome da mi opere majicu. Nije imala potrebu da deli svoj život s nekim – želela je samo povremeno prisustvo, ništa više.
Lista: Šta sam izgubio, a nisam znao da imam
- Partnera koji je znao moje slabosti, ali me nije napuštao zbog njih.
- Dom koji je, uprkos svađama, imao toplinu i sigurnost.
- Ritual svakodnevice, u kojem je svaka sitnica bila znak brige.
- Nečije vreme, koje mi je poklanjano bezuslovno.
- Prijateljstvo, koje je opstajalo i kad ljubav nije bila na vrhuncu.
Istina je jednostavna i bolna: ljubavnice nisu zamena za ženu. One dolaze kao osveženje, kao beg, kao privremeni raj. Ali one ne planiraju. One ne grade. One ne čiste, ne kuvaju, ne menjaju posteljinu. Ne brinu da li ste se prehladili, niti vam peglaju košulje za važan sastanak.
One su slobodne. I tako žele da ostanu.
A žene… žene koje su bile uz vas kad ste počinjali, koje su vas trpele u lošim danima, koje su vas budile za posao, hranile kad ste zaboravljali da jedete, podržavale kad ste padali – njihove vrednosti shvatite tek kada odu.
Danas znam: ljubavnica ne može i neće da bude partner. I možda nije njen posao da to bude. Ali je bila moja greška što sam očekivao da može.
Možda sam otišao tražeći ljubav. A zapravo sam napustio onu pravu.
