Ujutro me probudio telefon. Bio je tačno 7:15 kada je stigao prvi SMS od banke:
„Transakcija zaduženja u iznosu od…“
Prevukla sam prstom i obrisala obaveštenje. Pomislila sam da je opet Dima prebacio nešto za materijal. Gradio je tu vikendicu godinama, a ja sam već odavno prestala da pratim šta sve plaća. Nije mi bilo važno – verovala sam mu.
Sledeća poruka je stigla minutu kasnije. Pa onda još jedna. Telefon je vibrirao kao alarm, uporno, nervozno.
Ustala sam, sipala vodu u čajnik, pokušala da ignorišem nelagodu koja mi se uvlačila pod kožu. Ali nisam izdržala – otvorila sam aplikaciju banke.
I ono što sam videla… bilo je prazno.
Račun koji smo delili za svakodnevne troškove – stan, auto, računi – bio je ispražnjen.
Štedni račun – onaj koji smo čuvali za starost, za svadbe dece – bio je na nuli.
Sve. Do poslednjeg kopejka.
Zanemela sam. Stajala sam nasred kuhinje, s telefonom u ruci, bez daha. A onda sam krenula pravo u spavaću sobu. Dimin deo ormara bio je prazan. Sve je odneo – odeću, laptop, čak i one njegove glupe majice sa smešnim natpisima.
Na jastuku je ležala koverta. Bela, nezapečaćena. Otvorila sam je i pročitala:
„Alja, oprosti. Umoran sam. Želim da živim za sebe dok nije kasno. Upoznala sam nekog. To je ozbiljno. Ne traži me. Ostavio sam ti dovoljno da se snađeš. Pametna si. Znaćeš šta da radiš.“
Ostavio mi je – sto hiljada rubalja. Posle 25 godina braka.
Nisam plakala. Bilo je prerano za suze. Umesto toga, šetala sam po stanu kao inspektor na mestu zločina. Gledala sam njegovu stolicu, njegovu policu s knjigama o „uspehu“, našu porodičnu fotografiju na zidu.
Sve je bilo lažno. Sve je isplanirao. Otišao je kad je znao da sam na dači. Imao je tri dana prednosti.
Sela sam za sto, otvorila stari laptop i ulogovala se – ne u zajednički, već u moj tajni nalog.
Pre dvadeset godina, kad mi je umrla baka, dobila sam malo nasledstvo. Dima je rekao: „Potroši to na sebe. Na haljine.“
I jesam. Samo, ne na haljine.
Otvorila sam brokerski račun. I tu je počela druga ja. Ona koju niko nije poznavao. Dima je mislio da povremeno dajem časove „za dušu“. U stvarnosti, sav taj novac sam ulagalo. Kupovala sam dionice, čitala izveštaje, reinvestirala dividende.
Nisam znala gde će me to odvesti. Ali sada… sada je sve to bilo moja arka. I dok je njegova oluja počela, ja sam već stajala na palubi.
Otvorila sam portfelj. Sedmocifren iznos. U dolarima. Pogledala sam brojke, pa njegovu poruku.
Nije znao. Mislio je da me je uništio. A samo me je – oslobodio.
Nazvala sam decu odmah istog jutra. Kiril i Olja, moj ponos, javili su se nasmejani.
„Zdravo, mama! Gde je tata? Na pecanju opet?“ – pitao je Kiril.
Udahnula sam duboko. I onda, mirnim tonom, ispričala sve.
O praznim računima. O poruci. O odlasku.
Osmesi su im nestali. Olja je prekrila usta rukom.
„Mama… imaš li ti novca? Dolazim odmah“, rekao je sin.
„Dobro sam, dušo. Imam više nego dovoljno.“ I mislila sam to. Po prvi put u životu.
Posle poziva, promenila sam brave, pozvala banku da blokira sve treće pristupe. Uveče je zazvonio telefon. Bio je on.
„Hej, kako si? Ne paničiš, valjda?“ – pitao je razdragano.
Ništa nisam rekla. Samo sam slušala.
„Alja, ozbiljno. Trebam auto. Još je na tvoje ime. Dođi sutra i prepiši ga.“
„Ne dolazim“, rekla sam mirno.
„Nemoj da glumiš. Samo potpiši.“
„Neću ništa potpisati dok ne razgovaram s advokatom.“
Tišina. Pa: „Ti? Advokat? Jesi li poludela? Ostavio sam ti stan! Budi zahvalna!“
Stan u koji su moji roditelji uložili pare. Nisam to rekla. Samo sam spustila slušalicu. Sledeće što sam otkucala bilo je:
„Najbolji advokat za razvod u Moskvi.“
Advokatica Marina Sergejevna bila je žena kojoj si verovao odmah. Kratka kosa, oštar pogled. Pregledala je papire, slušala tišinu između mojih rečenica.
„Teška situacija“, rekla je. „Možemo zamrznuti imovinu, ali ako je sve već prebačeno…“
„Šta da radim?“
„Napadamo. Auto, dača, novac. Po zakonu. Ne pravi nagle poteze. Čekaj.“
Tako sam i uradila. Ali nisam sedela skrštenih ruku.
Prodala sam mali deo svog portfelja. Iznos je bio jednak Diminom godišnjem prihodu. Zatim sam angažovala privatnog detektiva. Njegov zadatak:
Sve o Dmitriju Volkovu
Sve o Kristini
Računi, nekretnine, krediti, dugovi
Nedelju dana kasnije – prvi izveštaj.
Sav novac je uložen u kozmetički salon Kristine. Salon posluje s gubitkom.
Dima ju je nagovorio da digne kredit pod hipoteku njenog stana. A imao je i dugove prema bivšim partnerima.
Moj plan je postao jasan:
- Kupujem njegove dugove od bivših saradnika.
- Kupujem dugove salona preko posrednika.
- Dima više ne duguje njima. Duguje meni.
Došao je lično. Pojavio se pred vratima, bled, besan.
„Šta si uradila? Zovu me iz agencija za naplatu!“
„To je tvoj novi život, Dima.“
„Odakle ti pare?“
Okrenula sam laptop. Pogledao je portfelj. Pepeljasto lice. Tišina.
„Ti… ovo… nije moguće…“
„Dok si mi govorio da sam obična domaćica, ja sam stvarala. Dvadeset godina. I sada sam vlasnica tvojih dugova.“
Zaledio se. A onda… vrata su se otvorila.
Deca. Kiril i Olja. Pogledali su ga kao stranca.
„Tata?“
„Deco, objasnite mami! Ona nas uništava!“
„Uništio si nas ti, tata“, rekla je Olja. „Onog dana kad si je opljačkao. Odlazi.“
Okrenuo se na pragu.
„Alja… Volim te…“
Samo sam se nasmejala.
Godinu dana kasnije
Sedim na terasi nove kuće, s tabletom u ruci.
Investicije rastu. Kiril mi šalje aplikaciju svoje startap firme. Olja mi šalje razglednicu iz Rima.
Dima je – u dugovima. Kristina ga je ostavila. Salon je zatvoren. Njegovi prijatelji – nestali.
Ali ja nisam sama. Imam znanje. Imam sebe.
Jer kad te ostave sa „ništa“, ali si ti dvadeset godina gradila znanje, ti u stvari imaš – sve.
