Marina je završavala sa čišćenjem kuhinje nakon uspješne večere. Igor je s užitkom pojeo njenu poznatu pitu od gljiva, a čak je i Nastja, koja je uvijek imala kritike za sve što Marina pripremi, na čajnoj pauzi pojela dva komada. Ruke su joj još bile prekrivene brašnom dok je ubacivala prljavo posuđe u mašinu za pranje. Bilo je to mirno veče, naoko, kao svako drugo. Igor je krenuo prema kupatilu i viknuo: „Idem se tuširati, sutra igram fudbal s momcima. Trebam se naspavati!“
„Hajde, opusti se“, odgovorila je Marina kroz osmijeh. Nastja je sjedila na kauču, potpuno zaokupljena telefonom. Ponovno je stigla u njihov dom, bez najave, nosila je planine torbi, i uvijek sa onim istim kiselim izrazom lica. „Samo sam tu za vikend“, rekla je, kao da je to bilo objašnjenje za njen dolazak.
Marina je znala da ne treba previše očekivati. Tri godine braka bile su dovoljno da je nauče kako ignorirati provokacije. Igor je, uvijek brižan, govorio: „Nastja je nervozna, ali naviknućeš se. Nemoj to uzimati k srcu.“
„Želiš li čaja?“ pitala je Marina, provirujući kroz vrata.
„Ne“, odbrusila je Nastja, ne dižući pogled sa ekrana.
Marina je samo slegnula ramenima i vratila se svojoj rutiniranoj kuhinjskoj ulozi, dok je Nastja u tišini neprestano tipkala po telefonu. Zvuk vode iz kupatila je dolazio, a Marina je počela pripremati čaj.
No, tada je sve utihnulo. Sa stola je čula Nastjin glas, nizak, gotovo šapat.
„Mama, kako si? Da, kod njih sam… Da, opet je skuhala svoju glupost… Slušaj, razgovarao sam s advokatom…“
Marina je ukočena stajala s šoljom u ruci. Počela je panično slušati. Nastja je snizila glas, ali u tihom stanu njene riječi su bile kristalno jasne.
„Pošto je stan prešao od bake na Igora, ne od oboje… Da, ta budala čak ni ne zna da se ona može skinuti s registracije… Igor će potpisati bilo šta ako ga pitaš na pravi način…“
Iznenada je Marina osjetila ledeni dodir straha. Šolja joj je iskliznula iz ruku i razbila se na podu. Brzo je pokušala prikriti svoju zbunjenost.
„Šta se tamo dešava?“ Nastjin glas se odmah povisio.
„Ispustila sam šolju“, odgovorila je Marina, pokušavajući da prikrije svoj iznenadni šok.
Stan. Trosoban stan u centru, poklon od Igora’s bake. Poklon za mladi par, rekla je starica tada. A sada, očigledno, ona i Igor bi mogli biti izbačeni.
Nastja je prilazila. „Razbila si šolju? Koji nered praviš?“ Nasmešila se, a njena snaga u ovom trenutku bila je očita.
Marina se povukla, slomljena i smirena, ali duboko zabrinuta. Trnci su joj prolazili kroz tijelo dok je pokušavala shvatiti šta je sljedeće.
„Ispustila sam je, sve je u redu“, ponovila je Marina, potpuno smirena, dok su joj ruke nespretno skupljale krhotine.
„Nema potrebe za dramom“, reče Nastja. „Bila si previše opuštena“, doda ona, vrateći se u dnevnu sobu.
Marina nije imala snage da odgovori. U tom trenutku, osjetila je da je u toj kući postala samo gost. Ova večer više nikada neće biti ista.
Nekoliko sati kasnije, Marina nije mogla da spava. Igor je hrkao pored nje, potpuno nesvjestan onoga što se događa. Iako je bio dobar muž, ljubavi prema sestri činilo se da mu je više nego dovoljno da ne vidi što ona planira.
Šta sada? Reći mu? Nije imala hrabrosti. Uostalom, Nastja je bila ta koja je uvijek bila “u pravu”, kako je Igor govorio.
Narednog jutra, Marina je donijela odluku. Posjetiti advokata.
Advokatska kancelarija bila je jednostavna, ali uredna. Sergej Valentinovič, advokat kojeg su koristili komšije, obradio je njihov slučaj već nekoliko puta.
„Stan je od bake vašeg muža? Jeste li prijavljeni tamo?“ pitao je advokat pažljivo.
„Da, odmah nakon vjenčanja“, odgovorila je Marina nesigurno.
„Potrebno je da saznate koji je legalni vlasnik. Ako je samo vaš muž, to će biti problem. Ako ste oboje, onda nema osnova da vas izbacuju.“
S savjetom u ruci, Marina je otišla kući odlučna da ne čeka više. S obzirom na to da je bila prijavljena u stanu, bila je u pravu da traži dokumente.
Iako je Igor mislio da sve ide u najboljem redu, Marina je tiho radila iza kulisa. Svakog dana je prikupila više dokaza, sve račune i podatke. Advokatski savjeti i dokazi iz bračnog ugovora samo su joj pomogli da se osnaži.
Dani su prolazili, a Nastja je planirala ostati još nekoliko dana. Igor je bio u potpunosti zaokupljen njom. Nastja je potajno vježbala manipulacije, kako bi srušila Marinu i preuzela kontrolu.
Ali Marina nije odustajala.
Jednog dana, dok su svi sjedili za večerom, Marina je odlučila da stavi tačku na sve.
„Igore, slučajno sam čula tvoju sestru razgovarajući sa tvojom mamom… Da te uvjere da stan prepišeš na sebe i da mene izbaciš“, izgovorila je mirno, ali čvrsto.
Tišina. Nastja je zbunjeno gledala, a Igor nije mogao da vjeruje. “Marina, šta to pričaš?” pitao je.
Marina je izvukla sve papire koje je prikupila. „Ovo su svi računi za namještaj, renoviranje… I ovo je advokatska izjava da sam legalni korisnik stana.“
U trenutku, sve se promijenilo.
Nastja je pobjegla. Vera je pokušavala braniti svoju kćerku, ali Igor nije imao više strpljenja. „Dosta je“, rekao je odlučno. „Želim da odete. Odmah.“
Marina se osjećala kao da je dobila najveću bitku svog života. Bilo je to njezino pravo. Stan nije bio samo Igorov. To je bio njihov, jer je od početka bila u njega uključena, kroz sve, u svakom smislu.
Nakon toga, sve se smirilo. Marina je postala suvlasnica stana, uz Igorovu podršku, i oni su konačno postali tim. Nastja je prestala dolaziti, a Vera je počela držati distancu.
A Marina je znala jednu stvar: ništa više neće biti isto. Niko neće odlučivati o njenoj sudbini iza njenih leđa.
