Telefon je zazvonio dok je Marina brisala ruke o kuhinjsku krpu. Na ekranu — ime koje odavno nije videla: Lena Sokolova. Njena koleginica s fakulteta, ona s kojom je nekada do kasno u noć crtala planove, prepravljala makete i sanjala o sopstvenom dizajnerskom studiju. Od kada je otišla na porodiljsko, nisu se čule — više od tri godine tišine.
„Marish, ćao! Kako si? Kako mali Timka?“ — Leniin glas bio je živahan, topao, kao da se nisu ni razdvajale. „Slušaj, otvaram studio! Ozbiljno, svoje preduzeće. I treba mi tim, pravi ljudi. Sećaš li se onog tvog projekta za loft? Još uvek ga čuvam za inspiraciju.“
Marina je zastala. U stomaku se javio onaj davno zaboravljeni osećaj — uzbuđenje. Pogled joj je pao na kalendar na frižideru: četvrtak, običan dan. Timofej je bio u vrtiću, a stan tih, gotovo beživotan. Tišina joj je već odavno prestala biti prijatna; postala je samo navika.
„Lena, ja… nisam radila tri godine. Imam dete, kuću, muža…“
„Znam“, prekinula ju je prijateljica, „ali, Marina, ne govorim o korporaciji — o studiju! Početak neće doneti bogatstvo, ali projekti će biti zanimljivi. Razmisli. Nećeš valjda zauvek zakopati svoj talenat među pelene i lonce?“
Kada je razgovor završio, Marina je ostala da stoji pored prozora. Napolju su se deca igrala na klackalicama, a ona se setila sebe od pre pet godina — diplomirane dizajnerke s iskrom u očima, koja veruje da će menjati svet bojama i oblicima. A onda se pojavio Viktor — ozbiljan, pouzdan, s pristojnim poslom i stalnom platom. Ubrzo venčanje, trudnoća, i sve njene ambicije odložene „za kasnije“.
Te večeri, kad se Viktor vratio s posla, dočekala ga je s osmehom koji nije mogla da sakrije.
„Zamisli, Vitya, zvala me Lena! Otvara svoj studio i želi da radim s njom!“
On je, bez žurbe, skinuo cipele, uredno ih složio, pa otišao u kuhinju. Na licu mu se pojavio onaj poznati izraz — zatvoren, odmjeren, hladan.
„Marin“, počeo je dok je sipao sebi čaj, „a kolika bi bila ta plata? Pretpostavljam, sitnica. I šta onda? Ja ću da dolazim kući u haos, da jedem ohlađenu supu, a dete će biti prepušteno vrtiću. Ne, to ne ide.“
„Vitya, to je moj poziv, znaš koliko sam radila da završim fakultet.“
„Slušaj“, rekao je tonom koji nije trpeo prigovor, „sve moje kolege imaju žene koje su kod kuće. Normalne porodice. Žena treba da vodi domaćinstvo, da odgaja dete. To je prirodno.“
„Nije stvar u novcu“, izgovorila je tiho. „Hoću da radim ono što volim. Da se osećam kao čovek, a ne kao sluškinja.“
Reč „služavka“ ga je pogodila kao šamar.
„Sluškinja?“ ponovio je i spustio šolju tako da se čaj prosuo. „Zar ja ne zarađujem dovoljno? Živiš u dobrom stanu, ništa ti ne fali, i sada se žališ?“
Te noći su se prvi put ozbiljno posvađali. Reči su letele, vrata su tresnula, a Marina je dugo gledala u plafon pitajući se gde je nestala ona žena iz svojih snova.
Do jutra je odluka sazrela.
Sedam dana kasnije, sedela je za stolom u malom ofisu koji je mirišao na kafu i boju za zidove. Prvi dan posle tri godine. Prvi dan u kojem se ponovo osećala kao Marina, a ne „mama i supruga“.
Radila je do kasno, učila ponovo da misli brzo, da rešava zadatke, da stvara. Timofeja je ostavljala kod svekrve, koja bi samo sumnjičavo uzdahnula i slegla ramenima. Viktor je ćutao, jeo sam i gledao fudbal.
Dva meseca kasnije, ćutanje je puklo.
„Koliko će ovo trajati?“ pitao je, bez pozdrava, čim je ušao. „Već nedelju dana jedem viršle s testeninom. Timka svaki dan vučemo kod moje majke. I kod kuće — nered.“
Marina je sedela za laptopom, popravljala prezentaciju za važnog klijenta — Igora Vladimiroviča Kruglova, vlasnika lanca prodavnica koji joj je poverio dizajn svoje vile.
„Vitya, znam da je naporno. Samo još malo. Posle ovog projekta biće lakše.“
„Tako si rekla i prošli put. Kad će početi normalan život?“
Nije odgovorila. Znala je da trenutno ne postoji odgovor koji bi ga zadovoljio.
Uoči sastanka s Kruglovom, Marina je svratila u butik. Kupila je tamnosivo odelo, jednostavno, ali elegantno. Na kasi je osetila knedlu u grlu — suma nije bila mala, ali je znala da mora da izgleda profesionalno.
Te večeri, Viktor je dočekao notifikaciju iz banke.
„Četrdeset pet hiljada? Za odelo?! Jesi li normalna?“
„To je poslovna garderoba, trebala mi je za sastanak.“
„Znaš šta? Dosta! Hoćeš da radiš — radi. Ali od sada živi od svoje plate. Moj novac ne diraj. Kupi hranu, plati vrtić, sve sama. Ti i tvoj posao.“
Marina je ćutala. U stomaku joj se stegao čvor, ali nije progovorila ni reč. Samo je klimnula glavom i izašla iz sobe.
Sledećih nedelja, kuća je tonula u ledeno primirje. On je kuvao sebi, ona sebi. On nije pitao kako joj ide, ona nije nudila objašnjenja. Utonula je u posao do kasno u noć.
Projekat s Kruglovim pretvorio se u ogroman uspeh. Njegova vila postala je tema među bogatašima. Oduševljen, naručio je od nje još dve kuće — gostinsku i spa-objekat. A zatim se desilo nešto što će promeniti sve.
Mesec dana nakon njihove velike svađe, Marina se vratila kući s novim ključevima u ruci. Viktor ju je sreo na vratima.
„Šta je to?“
„Auto“, rekla je smireno. „Uzela sam ga na kredit.“
„Na kredit?! Od čega misliš da plaćaš rate?“
„Od svoje zarade. Kruglov me preporučio prijateljima. Potpisala sam tri nova ugovora i imam još pet u pripremi.“
„Koji ugovori?“ pitao je, zbunjen.
„Studio sada ima toliko klijenata da smo puni za godinu unapred. Lena mi je ponudila partnerstvo. Moja zarada čini trideset posto profita. U poslednja dva meseca sam zaradila više nego ti za pola godine.“
Viktor je sedeo nemo. Na njegovom licu se po prvi put nije videla nadmenost, nego — neverica.
„Zašto mi nisi rekla?“
„Nisi pitao“, odgovorila je tiho. „Bio si zauzet dokazivanjem da si u pravu.“
Nije bilo ni trijumfa ni osvetoljubivosti u njenom glasu — samo mir.
U danima koji su usledili, Viktor je hodao po kući nečujno, zamišljen. Par puta je pokušao da započne razgovor, pa bi odustao. Tek jedne subote, dok je Timofej već spavao, zakucao je na vrata kuhinje gde je ona radila.
„Marina… mogu li?“
Podigla je pogled s crteža.
„Hteo sam… da se izvinim“, rekao je polako, gotovo nesigurno. „Bio sam idiot. Mislio sam da sve znam, da sam ja taj koji vodi porodicu. A ti si… neverovatna.“
Ona ga je pogledala mirno.
„Nisam želela da se takmičim s tobom, Vitya. Samo sam želela da me podržiš. Nisam tražila tvoj novac, tražila sam pravo da budem ono što jesam.“
On je klimnuo glavom. „Zaslužila si više. I ja sam to tek sada shvatio.“
Sedeli su dugo u tišini, dok joj nije pružio ruku. „Pokaži mi na čemu radiš.“
Marina mu je dala tablet. Na ekranu — 3D prikazi enterijera, palete boja, linije, svetlo. On je listao stranice polako, gotovo opčinjeno.
„Ovo je… neverovatno. Nisam znao da ti to ovako radiš.“
„Nisi se nikada interesovao.“
„Da. I zbog toga mi je žao.“
U nedeljama koje su usledile, Viktor se promenio. Počeo je da je pita o projektima, da pokupi sina iz vrtića, da skuha večeru kad ona ima rokove. Njegova sujeta se povukla, a na njeno mesto došla je tiha zahvalnost.
Jedne večeri, dok su večerali, rekao je:
„Znaš… razmišljam. Šta bi bilo da napravimo kuću? Pravu, našu. Ti bi je dizajnirala. To bi bilo naše zajedničko delo.“
Marina ga je pogledala iznenađeno, a zatim se nasmešila. „Samo pod jednim uslovom.“
„Kojim?“
„Da više nikada ne pominješ kako ‘normalne porodice’ žive. Mi nismo oni. Mi smo mi.“
Viktor se nasmejao i zagrlio je. „Dogovoreno.“
Te noći, Marina dugo nije mogla da zaspi. U tami je slušala Viktorovo ravnomerno disanje i mislila o svemu što je moglo biti izgubljeno.
Da je poslušala njegovu zabranu, verovatno bi zauvek ostala senka sebe — tiha domaćica, zarobljena u tuđem „normalnom“. Umesto toga, izabrala je put rizika, put bola i rasta. I pronašla je ne samo posao, nego i sebe.
Kroz borbu, shvatila je da dom ne čine zidovi, nego osećaj da si na pravom mestu — u sopstvenom životu, po sopstvenim pravilima.
Ujutru je ustala ranije, pripremila kafu i otvorila laptop. Čekao ju je novi projekat, nova priča, nova klijentkinja.
I kad je Timofej dotrčao u pidžami i zagrlio je, pomislila je:
„Da, ovo je moj svet. Stvoren mojim rukama.“
A iza vrata spavaće sobe Viktor je već pripremao doručak. Nasmijala se.
Njihov novi život tek je počinjao.
