Nad malim univerzitetskim gradićem u Teksasu nebo se već tri dana razlivalo u beskrajno sivilo. Kiša je neumorno padala, uporno brišući granice između zemlje i neba, kao da i sama tuguje nad nečijom sudbinom. U toj slici umornog sveta, Mark Dejvis, mladić od svega dvadeset tri godine, hodao je niz klizav trotoar, osećajući kako mu remen ruksaka useca rame — simbol tereta koji je nosio, ne samo fizički, već i duševno.
I baš tog tmurnog jutra, dok mu je telefon zatreperio u džepu, Mark je osetio poznatu strepnju. Novi poziv, nova pretnja, nova potražnja. Ruka mu je drhtala dok je podizao slušalicu.
„Mark Dejvis na vezi“, rekao je tonom koji je vežbao — profesionalnim, ali umornim.
Umesto ljutitog glasa nekog poverioca, čuo je hladan, odmjeren ženski glas, leden kao voda koja se slivala niz njegovo lice.
„Gospodine Dejvis“, rekla je, „zovem se Eleanor Bruks. Moramo da razgovaramo o vašoj finansijskoj situaciji.“
Mark se zaustavio nasred ulice. „Ko ste vi? Kako znate za—“
„Znam dovoljno“, prekinula ga je. „Nađimo se večeras u Brooks Bistro-u. U sedam. Biće vam jasno.“
Pre nego što je uspeo da postavi ijedno pitanje, linija se prekinula.
Njeno ime — Eleanor Bruks — zvučalo mu je poznato, ali nije mogao da je poveže ni sa čim. Samo je znao da je Brooks Bistro mesto gde obični ljudi poput njega ne ulaze bez razloga. Iako mu je razum govorio da ignoriše poziv, nešto u tonu njenog glasa, mešavina moći i tajne, nateralo ga je da krene.
U sedam sati te večeri, kiša je udarala jače nego ikad. Mark je bio natopljen do kože kad je otvorio teška vrata luksuznog bistroa. Toplina i miris skupog vina dočekali su ga kao svet iz bajke kojoj ne pripada. A onda ju je video.
Za stolom u uglu sedela je žena koja je delovala kao portret iz drugog vremena. Srebrna kosa savršeno začešljana, tamno odelo krojeno s besprekornom preciznošću, pogled hladan i pronicljiv — to je morala biti ona.
„Mark“, rekla je tiho, bez trunke oklevanja. „Sedite.“
Nije to bio poziv, već naredba.
„Gospođo Bruks, o čemu se radi?“ upitao je, pokušavajući da prikrije nelagodnost.
„Znam sve o vama“, rekla je bez okolišanja. „Znam za dugove koje vam je otac ostavio. Znam za majčino lečenje i sestrine studije. Znam da ste blizu ivice.“
Mark je osetio kako mu se stomak steže. „Šta to ima s vama?“
Eleanor je spustila šolju čaja i, gledajući ga ravno u oči, izgovorila rečenicu koja mu je zauvek promenila život:
„Udaću se za vas.“
Tišina je eksplodirala u njegovim ušima. Mislio je da se šali. „Molim?“
„Čuli ste me. Ovo nije ljubav, gospodine Dejvis. Ovo je ugovor. Ja ću vam otplatiti sve dugove, obezbediću lečenje vaše majke, budućnost vaše sestre — sve. Zauzvrat, vi ćete postati moj suprug.“
Mark je zanemeo. „Ali… zašto ja?“
„Zato što ste mladi, pošteni i očajni“, odgovorila je bez trunke emocije. „Ne treba mi ljubav. Treba mi kontrola. Nasledstvo. I ime. Vi ste idealan kandidat.“
On je napustio bistro u neverici, ali kad se vratio kući i pogledao svoju iscrpljenu majku, moral i razum izgubili su bitku protiv stvarnosti.
„Sine“, rekla je majka tiho, „ako to znači da ćemo preživeti… možda je to jedini put.“
I tako, nekoliko dana kasnije, Mark se našao u sterilnoj sudnici, u odelu koje nije njegovo, dok izgovara reči koje ne oseća. Eleanor nije pokazala ni trunku radosti. Samo je rekla:
„Dobrodošli u novi život, gospodine Dejvis.“
Njena vila bila je veličanstvena — ogromna, hladna i prazna. Hodnici su odzvanjali kao da kriju duhove. Posluga je ćutala, a svaki pogled koji bi mu uputili nosio je nešto nalik sažaljenju.
Za večerom su sedeli daleko jedno od drugog, razdvojeni stolom dugim kao provalija. Eleanor je jela u savršenom ritmu, svaki pokret kontrolisan, precizan, kao da i sam čin obedovanja mora slediti zakon.
Mark nije mogao da izdrži. „Niste mi rekli ništa o svom pokojnom mužu.“
Nož joj je zastao na pola reza. „Bio je biznismen“, rekla je hladno. „Kao i vaš otac. Njihovi putevi su se jednom ukrstili… sa tragičnim ishodom.“
Te reči probile su tišinu poput metka. Njihovi putevi…
Kasnije te noći, Mark je lutao hodnicima vile i naišao na vrata koja su bila zaključana. Sledećih dana ta vrata nisu izlazila iz njegovih misli.
Sve dok jednog večera nije video mali, stari ključ na Eleanorinom radnom stolu. Uzeo ga je, i te noći, dok je kuća spavala, prišao zaključanim vratima.
Kada ih je otvorio, vreme se zaustavilo.
Unutra — prašina, stare fotografije i papiri. I na stolu, hrpa dokumenata sa potpisom njegovog oca: Daniel Davis. U jednoj prepisci jasno je pisalo:
„Tvoja prevara uništila je sve što smo imali.“
A pored tih papira — dnevnik Eleanor Bruks.
Otvorio ga je, i rečenice su mu se urezivale u dušu:
Naći ću njegovog sina. Uzeću od njega ono što je meni oduzeto. On će postati moje oružje. Moja osveta.
Marku se sledila krv.
„Uživaš u čitanju mojih uspomena?“
Okrenuo se naglo. Eleanor je stajala na vratima, kao sablast u mesečini.
„Zašto ste to uradili?“ vikao je. „Zašto ste me uveli u ovo?“
Ona ga je pogledala s mešavinom prezira i sažaljenja. „Jer je tvoj otac uništio moj život. Sada ti vraćaš dug.“
„Ja nisam moj otac!“
„Ali nosiš njegovo ime“, rekla je ledeno. „I to je dovoljno.“
Od tog trenutka, njihova zajednička svakodnevica pretvorila se u psihološki rat. Eleanor je postajala sve nemilosrdnija, a Mark — sve odlučniji da pronađe izlaz. U pomoć mu je pritekao stari poznanik iz fakulteta, Piter, koji mu je pomogao da pravno dokumentuje njenu manipulaciju.
Kada je otkrio dokaze o ilegalnim poslovima kojima je Eleanor ponovo gradila bogatstvo, znao je da ima moć da sve okonča. Ali srce mu je drhtalo — nije u njemu bilo mržnje, već tuga.
U poslednjem suočenju, rekao joj je:
„Vaša osveta vas je uništila više nego što je moj otac ikad mogao.“
Ona ga je samo gledala, umorno, kao neko ko je izgubio sve bitke. U tom trenutku, policija je ušla u kuću.
„Eleanor Bruks“, rekao je oficir, „uhapšeni ste zbog finansijskih prevara i falsifikovanja.“
Pogledala je Marka i promuklo šapnula:
„Oslobodila sam te. Sada ti nauči da oprostiš.“
Nekoliko meseci kasnije, sudnica je bila ispunjena tišinom dok je Mark svedočio. Govorio je istinu — o prevari, manipulaciji, o bolu koji su jedni drugima naneli. Ali dok je pričao o njenom dnevniku, glas mu je zadrhtao.
„Ona nije bila monstrum“, rekao je. „Samo žena koju je bol pretvorio u nešto što nikada nije želela da postane.“
Sudija je klimnuo. Eleanor je osuđena, ali zahvaljujući njegovom svedočenju, kazna joj je bila blaža.
Nekoliko nedelja kasnije, Mark je dobio pismo iz zatvora.
„Mark,
Ovo nikada nije bilo o novcu. Bio je to moj način da pronađem zatvaranje kruga. Ti si mi pokazao da oproštaj postoji, čak i kad ga ne zaslužujemo.
– Eleanor“
Mark je prodao vilu. Novac je uložio u fond za studente bez mogućnosti, nazvan po njenom mužu — Harold Brooks Scholarship.
Kada je sledećeg proleća hodao univerzitetskim kampusom, pod plavim nebom bez oblaka, znao je jedno: Osveta je začarani krug, ali oproštaj — to je put napred.
I dok je zatvarao vrata prošlosti, Mark Dejvis je po prvi put u životu zaista bio slobodan.
