Bila je nedelja popodne. Tišina je visila po kući kao težak oblak. Na stolu, pored šolje sa mlakom kafom, ležao je list papira. Nije bio običan papir – bio je to pismo. Ne ono koje se šalje poštom, niti ono koje se čita naglas. Bilo je to pismo koje se piše da bi duša prodisala. I bilo je namenjeno samo jednoj osobi – ljubavnici njenog muža.
Sedela je sklupčana u naslonjaču. Deca su bila kod bake. Kuća, u kojoj je nekada bilo smeha, mirisa kolača i osmeha za dobro jutro, sada je delovala hladno – kao da i sama pati. U rukama je držala hemijsku olovku, a pogled joj je bio prikovan za papir.
„Zvaću je gospođa, neka bude to. Gospođa ljubavnica.“, pomisli s gorčinom.
“Već duže vreme razmišljam o tebi.” – tako je započela. Nije bilo potrebe da piše “draga”, jer u ovom pismu nije bilo ničeg dragog. Samo istina, čista i ogoljena.
Nije znala da li je ta žena imala zelene ili smeđe oči. Nije znala ni kako se smeje, kako hoda, kako miriše. Ali je znala jedno – znala je da postoji, i to je bilo dovoljno da se ceo svet sruši.
“Zaljubila si se. Možda nisi planirala. I to ti ne zameram. Ljubav ne bira. Ali si znala za mene. Znala si da postoji žena koja kući čeka istog tog muškarca s kojim se ti smeješ negde iza ugla.”
Njen glas u glavi bio je miran, ali srce je drhtalo. Pisala je ne da bi povredila, već da bi objasnila.
“Nisi ti kriva što si se zaljubila. Ali jesi kriva što si me gledala kao neprijatelja, umesto da se solidarišeš sa mnom. Kriva si što si znala da ima porodicu, a nisi se zaustavila.”
U sledećem delu pisma, reči su tekle same. Pisala je o sebi – ne da bi se opravdala, već da bi pokazala koliko je uložila u tu ljubav.
“Ja sam ta koja mu je kuvala. Prala. Peglala. Dočekivala ga s posla. Rađala decu. Budila se noću kad ima temperaturu. Nosila torbe iz prodavnice. Bila rame za plakanje. Bila tiha kad viče. Bila tiha kad ćuti. Bila sve.”
Sve, a ipak, nedovoljno.
“A on je otišao tebi. Ne zato što si ti bolja, nego zato što si nova. Jer mu treba neko ko ne vidi njegove mane. Jer zna da tebi ne mora da pokazuje stvarnog sebe – ti ga vidiš samo kad želi da bude viđen.”
Ona je bila tu – i u dobru i u zlu. A ti? Ti si bila tu samo u dobrom.
Na sredini pisma, ruka joj je zadrhtala. Zastala je. I onda napisala:
“Znaš, smejala si se. Govorila si da nisam sposobna da zadržim svog muža. Ali nisi ni pokušala da me razumeš. Da si imala trunku poštovanja, došla bi kod mene. Pogledala bi me u oči i rekla: ‘Mi se volimo.’ I ja bih otišla. Ostavila bih vas. Jer ne želim da delim.”
Ove reči nisu bile pretnja. One su bile manifest tuge i samopoštovanja.
“Ali nisi to učinila. Bila si kukavica. Vređala si me iza leđa. Bila si ponosna na to što si ‘ukrala’ tuđeg čoveka. Ali znaj nešto – ono što se ukrade, ne ostaje zauvek.”
Pisala je ne samo o prošlosti, već i o budućnosti. O onome što ljubavnica ne želi da čuje.
“Ako je mogao da prevari mene, koja sam mu rodila decu, koja sam ga voljela svim srcem – kako misliš da tebe neće?”
Rečenice su bile oštre kao nož, ali ne iz mržnje, već iz istine. Jer žena koja je prošla kroz pakao – zna kako izgleda vatra. I zna da svako ko hoda bos po pepelu, pre ili kasnije, opeče se.
“Danas ti misliš da si posebna. Da si pobedila. Da si ga osvojila. A ja ti kažem – samo si sledeća. I kada te ostavi zbog neke treće, možda ćeš tada razumeti mene.”
Nakon što je završila, dugo je gledala u papir. Slova su se malko razmazala – možda od suza, možda od kafe. Onda ga je presavila i odložila u fioku. Nije ga poslala. Jer više nije imala potrebu.
Ona je rekla sve.
Istina je sada postojala – crno na belo.
Pouke priče
Kroz bolnu i iskrenu ispovest, ova žena je poručila više nego što je izgledalo na prvi pogled. Ovo nije samo priča o ljubavnom trouglu. Ovo je priča o:
- Dostojanstvu žene koja je izdana
- Nemaru muškarca koji uzima ljubav zdravo za gotovo
- Drskoj samouverenosti one koja misli da može graditi sreću na tuđoj nesreći
- I najvažnije – o snazi da se preživi ono što izgleda nepodnošljivo
Na kraju, dok je gasila svetlo u sobi i ostavljala papir u ladici, rekla je tiho sebi:
„Ne pišem da bih povredila. Pišem da bih se oslobodila.“
I tako, jednog dana, možda će ljubavnica pronaći to pismo. Ili možda neće. Ali reči su napisane, i to je bilo dovoljno. Jer priče koje nastanu iz bola – ne zaboravljaju se lako.
