U srcu jedne mirne i zaboravljene ruske varoši, gde vreme teče sporije, a duše nose uspomene kao kamen u džepu, odvija se priča o Fjodoru Petroviču — starcu koji je život proživeo skromno, tiho, ali s mnogo ljubavi. Naizgled običan čovek, on je, ne znajući, postao junak jedne od najdirljivijih priča o očinstvu, požrtvovanosti i ljudskoj hrabrosti.
Njegova svakodnevica, okružena tišinom sela i uspomenama na prošlost, iznenada se menja kada, krećući ka grobu svog sina, u senci starog groblja pronalazi — život. Ta životna iskra, doslovno zakopana ispod zemlje, pokreće lavinu događaja i obnavlja ne samo nadu, već i dostojanstvo i smisao postojanja jednog starca.
Ova priča je mnogo više od običnog zapleta — to je lekcija o ljudskosti, o nadi koja nikada ne sme biti izgubljena, i o svetlosti koja se pojavi onda kada je najmanje očekujemo.
Tog jutra, Fjodor Petrovič se probudio sa osećajem kakav odavno nije imao — osećajem da može ustati, da ga noge još uvek slušaju. Danima se nije osećao dobro, ali tog dana odlučuje da konačno poseti grob svog sina Saše. Već je ranije primetio da je ograda oko groba propala, kapija je visila na jednoj šarki. Sve je bilo spremno za popravku — kupljena je farba, alat je spakovan.
Na prvi pogled, ništa ne bi odavalo da je ta poseta groblju bila više od običnog čina. Međutim, iza te jednostavne namere skrivala se duboka čežnja i bol za izgubljenim detetom. A Saša nije bio njegovo biološko dete.
Fjodor i njegova supruga nikada nisu imali dece. Dvadeset godina braka ispunjenih nadom i razočaranjem dovelo ih je do odluke da usvoje dete. U sirotištu su ih odmah privukle tužne oči mršavog dečaka, starog oko pet godina, koji je sedeo u uglu prostorije i gledao u prazno.
Zvali su ga Saša.
Osoblje je objasnilo da je dete doživelo traumatično odvajanje od majke. Iako ga ona nije želela ostaviti, bila je prisiljena. Dečak nije mogao da zaboravi taj trenutak, povukao se u sebe, gubio poverenje u svet.
Bračni par je odlučio da ga izvede iz tog mraka. Vodili su ga u šetnje, davali mu sladoled, vodili ga na vrteške… ali njegove oči su ostajale bez sjaja. Trebala je čitava godina da Saša konačno poveruje da više neće biti napušten. Tada je, jedne večeri, došao do Fjodora i tiho upitao:
“Hoćeš li me stvarno zauvek čuvati?”
“Zauvek. Obećavam ti.”
Tog dana, prestali su da gledaju na njega kao na usvojeno dete. Postao je njihov sin u srcu. Bio je poslušan, vredan, odličan đak. Po završetku škole upisao je vojnu akademiju, što je za njihovo malo selo bio veliki uspeh. Njegovi dolasci kući bili su ispunjeni radom i pažnjom prema roditeljima. Komšije su im zavideli na ljubavi koju su delili.
Kada je Saša ostao u službi, roditelji su živeli u stalnoj zabrinutosti. Povremeno bi gubili kontakt s njim, znajući da je stacioniran na opasnim lokacijama. Na kraju je zdravstveno stanje uticalo na njegov otpust iz službe. Nakon toga, postajao je sve tiši, melanholičan, dok jednog dana bolest nije uzela maha. Lekari su samo slegali ramenima — bilo je kasno.
Nakon gubitka sina, ubrzo je umrla i Fjodorova žena. Ostao je sam sa svojim sećanjima i starim psom po imenu Buyan, koji je, poput svog gospodara, bio star i sed.
Tog jutra, dok je zatvarao kapiju i pozdravljao komšinicu, Fjodor Petrovič nije znao da ga čeka nešto što će promeniti sve.
Kada su stigli do groblja, vetar je lomio grane, lišće je prekrivalo grobove. Fjodor je uzdahnuo i rekao:
“Eh, Buyasha, imaćemo posla.”
Ali pas nije bio miran. Počeo je da kopa pored ograde, da reži i laje. Fjodor je prišao, videvši ivicu kartonske kutije zakopane u zemlju. Izvukao ju je i pažljivo otvorio.
Unutra je, među krpama, ležala novorođena devojčica.
Bila je živa, ali jedva. Očigledno je zakopana ne više od pola sata ranije, jer je kutija još imala vazduha. Fjodor ju je zgrabio i pojurio ka izlazu, a Buyan je lajao kao nikad do tada. Disanje mu je bilo ubrzano, ali nije stajao — išao je kod Olge Sergejevne, bivše bolničarke.
Bez reči joj je predao dete. Ona ga je ućutkala, zagrlila bebu i potrčala u kuću, dok je njen muž zvao policiju i hitnu pomoć. Ubrzo su se pojavili vozila, lekari, policajci i komšije. Neko je Fjodoru pružio lek za srce.
Sledećeg dana, ispred Fjodorove kuće stao je skup automobil, nepoznat seljanima. Iz njega je izašao mlađi čovek, predstavivši se kao nemački unuk devojčice. Objasnio je da je njegova ćerka, uprkos njegovim savetima, udala se za čoveka koji je imao skrivene namere. Kada je rodila, preminula je, a očuh je pokušao da se otarasi deteta radi nasledstva.
Fjodor Petrovič je bio zaprepašćen, ali je shvatio bol tog čoveka. Nemački unuk mu je dao kutiju sa hranom i debelu kovertu novca — iz zahvalnosti.
S tim novcem, Fjodor je uspeo ne samo da popravi ogradu na grobu, već i da podigne prelep spomenik za suprugu i sina. Kada je krenuo da meri grob, rekao je Buyanu:
“Da ništa ne krene po zlu danas, znaš?”
Ali pred njim je već stajao novi, impozantan memorijal, sa crnim lancima, mermerom i belim šljunkom. Na jednom spomeniku bilo je urezano ime Saše, a na drugom ime njegove žene. Fjodor se sagnuo i šapnuo:
“Hvala ti, dobri čoveče. Sve si uradio kako treba.”
Seo je na klupu i pogledao u grobove:
“Sad je sve kako treba. Gotovo je.”
Te večeri, Buyan se vratio kući sam. Njegovo zavijanje bilo je tužno, kao da želi nešto reći. Komšinica Marija Stepanovna je odmah posumnjala da se nešto dogodilo. Sa komšijama je otišla do groblja. Fjodor Petrovič je sedeo na klupi, sa blagim osmehom. Umro je u miru, među onima koje je voleo.
Sahranu je organizovao devojčicin deda, a Buyan je ostao s Marijom Stepanovnom. Odbio je da pođe sa novim ljudima. Dve godine kasnije, i pas je preminuo — pokopan pored groba Fjodora, čuvajući i dalje stražu.
