Bilo je to davno, zima 1995. godine, iako ta noć nije ostala u mom pamćenju zbog hladnoće, već zbog nečega mnogo većeg – nečega što će zauvek promeniti moj život. Ispod maglenih veduta prosutih na ledenoj stazi, zimi koja se činila beskrajno tamnom, stajao sam na autobuskoj stanici, drhteći od hladnoće, čekajući autobus koji je bio moj jedini put kući. Duh zime pritisnuo je svaki kutak mog bića, a moji snovi o toplini doma postali su neizbežna stvarnost koju nisam mogao dostići bez barem još nekoliko kilometara vožnje.
Život je, zapravo, bio teško okrenut u svakom smislu te reči. Nije bilo lako raditi u prodavnici, gde su dani prolazili u neprestanom stresu. Posao je bio iscrpljujuć i iscrpljujući. Dan za danom, satima, minuti… Danas nisam bio drugačiji nego juče: zamaran do granica svojih fizičkih mogućnosti, gotovo nesvestan od napora. Ali, dok sam hodao po kiši, ubeđivao sam se da mi barem ta stvar, povratak kući, daje nadu.
Prolaznici su žurili s kišobranima, neprimetno je prolazila zima. Ništa neizmerljivo. I onda se pojavila. Ta žena. Kosa joj je bila uska u hladnom vremenu, a dugotrajni kaput, više iznošen nego nov, bio je znak da je već dugo u nekoj borbi koju je samo ona poznavala. Imala je dijete sa sobom – malo, nespretno, blijedo, a njene ruke drhtale su kao iz mržnje prema svetu koji je postao neprijatelj.
Ispod njenog očajničkog pogleda, bilo je nešto što nisam mogao razumeti, nešto duboko skriveno u tom pogledu. Mislio sam da sam samo još jedan slučajan prolaznik, ali ona me primetila. Kroz smrzavanje, njene oči, pune nemoći, tražile su spas. I tada je sve postalo jasno.
„Samo je uzmi i bježi, razumiješ?“ glas je bio zbunjujući, nestalan, pomalo paničan. „Brzo, samo je uzmi i bježi.“
„Ali zašto baš ja? Šta me čini posebnim?“ pitao sam je, pokušavajući razumeti šta se događa.
Njene oči nisu imale vremena da odgovore. I pre nego što sam stigao da reagujem, žena je nestala, kao da je uopšte nije ni bilo. Pre nego što sam mogao shvatiti da je nestala, ostala sam sa malom djevojčicom u rukama. Čudno je bilo kako je bila mirna. Topla, bezbrižna. Nije plakala. Sjeo sam na stepenicu i držao je u rukama, misleći na nečemu što nisam mogao da zapamti. Kofer je stajao tik ispod mojih nogu. Bio je težak, neobično težak, kao da je sve iz prošlog života bilo u njemu.
Dijete je spavalo. Onda je stigao moj muž, Ljoša, vruć od trčanja, bijesan. “Poludio si!” reče. “Pozovi odmah policiju!”
Ali nisam mogao. U tom trenutku nisam mogao doneti tu odluku. Kofer je ostao ispred nas, oštre boje, smrtonosno škripi u svežem zrakom. Otvorio sam ga, pa šutke pogledao u sve što je bilo u njemu – novac. Uredan, savršeno složen, kao da je bio poredan, sa precizno povezanim bankarskim trakama. Dokumenti. Papiri.
„Sjećate li se? Sjećate se onog o čemu smo oduvijek maštali?“
“Nemoj to reći… ovo je… ovo je…” Nije znao šta da kaže.
„Zločin?“ upitao sam ga u mirnom šaptu. „Napustiti vlastito dijete – je li to… kako biste to nazvali?“
Ljoša je sjeo, obuhvatio svoju glavu rukama. Pokušao se smiriti, ali nije znao kako. Niti ja. Ni mi nismo znali kako ćemo se nositi s tim, kako ćemo odabrati ispravnu odluku. Znam samo da je moja intuicija rekla – budimo ti, budimo roditelji, u ovoj divljoj zemlji.
Ostali smo kod nje – dijete je spavalo, mirno i sretno, kao da je bila svjesna toga što će nastaviti. Nismo znali kako, ali znali smo da je nešto izuzetno veće od nas povezano s njom.
U idućem je trenutku naša životna priča započela iznova. Iako su svi znali da se odlučujemo da bude sve u redu s malom djevojčicom, nismo razumeli sve o njenoj prošloj prošlosti, jer je sve izgledalo kao da nismo bili samo gledatelji; nismo znali da su nas naši najsrčaniji trenuci oblikovali iz ničega.
Godine su prolazile.
