Ana je hitala stepenicama notarske kancelarije, trudeći se da zadrži dah. Autobus se pokvario, a gradske gužve bile su nepremostiva prepreka. Svaka sekunda kasnjenja činila se kao večnost, a u njenoj glavi se vrtelo jedno pitanje: „Hoće li se sve završiti kako treba?“ Danas je trebalo rešiti testament njene bake Marije Ivanovne Sergejeve, iako se nijedna od njih nije spremala za ono što je usledilo.
Kada je ušla u čekaonicu, ugledala je majku, Valentinu Petrovnu, koja je, očigledno, bila frustrirana i nervozna. Svečano obučena, sa osmijehom koji je skrivao njen pravi osećaj, Valentina je odmah uzviknula:
„Konačno si stigla! Čekali smo već pola sata!“
Ana je samo odgovorila, pokušavajući da uhvati dah:
„Izvinjavam se, autobus se pokvario…“
„Uvek imaš neki problem“, odmahnula je glavom njena majka, ne skrivajući nezadovoljstvo. „Ali, dobro je da nije bilo kritično kašnjenje.“
Mihail, njen brat, mirno je sedeo u kutu, listajući dokumente. Bio je tiho, kao i obično, ali u njegovim očima bilo je nešto novo – nešto što nije mogao da sakrije. Ana je sela i pogledala oko sebe. Notarska kancelarija bila je tipična – hrastov namještaj, kožne stolice, diplome na zidovima, sve je izgledalo ozbiljno, profesionalno, ali ona je osećala da iza toga nešto čeka. Iza velikog stola sedeo je notar, muškarac srednjih godina, sa naočarima koje je podigao na nos, gledajući ih sa pažnjom.
„Dakle“, rekao je notar, „okupili smo se da pročitam testament Marije Ivanovne Sergejeve. Pre nego što krenemo, moram vas pitati – da li su svi nasljednici prisutni?“
„Da“, odgovorila je Valentina, ponosno. „Ja sam kćerka pokojnice, a Mihail i Ana su njeni unuci.“
Notar je otvorio fasciklu. Na trenutak se svi smirili, svestan da se dolazi do ključne tačke.
„Imam tu nešto što možda niste očekivali. Imamo dva testamenta.“
„Dva?“ upitao je Mihail, iznenađeno.
„Da“, odgovorio je notar. „Jedan je potpisan prošle godine, a drugi pre samo mesec dana.“
Valentina je zbunjeno pogledala notar, a Ana je osetila tugu koja joj je stezala srce. Prošle godine njena baka nije bila bolesna, ali pre mesec dana… bila je u bolnici. „Ali baka je tada bila ozbiljno bolesna… Znači li to da je nešto možda pogrešno?“ upitala je Valentina, sa strahom u glasu.
„Ne“, odgovorio je notar. „Testament je važeći. Potpisan je u prisustvu dva svedoka i sve je urađeno u skladu sa zakonom.“
U tom trenutku, Ana je osećala da joj se nešto steže u stomaku. Baka joj je bila najbliža osoba, ali ona je dobro znala da joj je majka zabranila da je posećuje tokom poslednjih meseci života. „Zašto?“ pomislila je. „Zašto bi baka promenila testament?“ Srce joj je bilo ispunjeno tjeskobom i tugom.
Notar je zatim počeo da čita sadržaj testamenta. Početak je bio uobičajen – Valentina, Mihail i Ana dobijaju imanje u jednakim delovima. Valentina je izgledala zadovoljno.
„To je pravedno, svi smo pošteno podeljeni“, rekla je, smireno, gledajući ka notarima. Međutim, notar nije stao.
„Ali ima još nešto. Prema novom testamentu, sve što je bilo u vlasništvu Marije Ivanovne – stan, novac, ljetnikovac – ide samo Ani Sergejevnoj.“
Svi su zanemeli. Tada je nastao trenutak tišine. Ana je jedva verovala u ono što je čula. Njena baka joj je ostavila sve – iznenada, u trenutku kada se najmanje nadala.
„Kako je to moguće?“ Valentina je gotovo vrisnula. „To je nemoguće!“
Notar je spokojno odgovorio: „Testament je važeći. Marija Ivanovna je bila pri svesti, potpisala je sve u prisustvu svedoka. Ova volja je njen poslednji izraz želje.“
Ana je zatim pogledala bakinu poruku koja je bila deo testamenta – osobno objašnjenje koje je baka ostavila.
„Ceo život sam se trudila da budem poštena prema svojoj deci i unucima, ali u poslednjim mesecima života shvatila sam ko me zaista voli. Valentina i Mihail su me dolazili samo kada su nešto trebali, a Ana… Ana je dolazila da razgovaramo, da pijemo čaj, da pomogne oko kuće. Kad sam bila bolesna, samo je ona želela da se brine o meni, dok mi je Valentina zabranila da je posetim. Zbog toga sve ostavljam najbrižnijoj i najvoljenijoj unuci.“
Valentina je izgubila boju u licu. Zapanjena je počela da se brani: „To nije istina! Nije želela da je posetimo jer je bila previše bolesna!“
Notar je samo tiho upitao: „A vi, Mihailu? Da li ste je često posećivali?“
Mihail je pogledao u pod, a tišina je postala nepodnošljiva.
Ana je pokušavala da razjasni: „Moguće je da je neko falsifikovao testament dok je baka bila bolesna? Možda su je iskoristili?“
Notar je odmahnuo glavom: „Nije moguće. Testament je potpisan u mom prisustvu i Marija Ivanovna je bila jasna u svim pitanjima.“
Valentina, frustrirana, nije mogla da prihvati da njena majka nije ostavila ništa njoj. „Ali ja sam kćerka! Kako možeš da budeš tako hladna i da uzmeš sve?“
Ana je pogledala majku. Shvatila je da su svi bili motivisani samo pohlepom, ali njena savest je bila mirna. Baka je bila u pravu.
„Neću odbiti testament“, rekla je tiho.
Nakon što je prihvatila nasleđe, Ana je još uvek bila nesigurna, ali je osećala olakšanje. Čitava situacija nije bila o novcu, već o ljubavi i pažnji koju je baka dala. A upravo je to bilo ono što je donelo mir i u porodicu – makar na trenutak.
Kada su konačno završili sa svim formalnostima, Ana je shvatila da je njena baka mudro ostavila poruku čak i kada nije bilo jasno šta će se dogoditi sa imovinom. Baka je znala. Ona je bila jedina koja je stvarno razumela svoje dete i unuke.
Pouka ove priče?
Ljubav se ne može meriti novcem, a najmudriji testament je onaj koji ostavi poruku – poruku koju porodica treba da shvati i nauči iz nje.
