Kiša je lagano klizila niz prozorsko staklo, ostavljajući za sobom krivudave tragove, kao da i ona pokušava isprati ono što se više ne može popraviti. Inna je stajala tiho, promatrajući tamne oblake i misli koje su navirale iz svih uglova duše. Sedamnaest godina… Da li je to mnogo? Ili premalo? Toliko toga je stalo u tih sedamnaest godina — zajedničke večere, rođendani, sitne svađe koje su se pretvarale u smijeh… Sve je to sada djelovalo kao mutna slika iz nekog drugog života.
A onda se začuo njegov glas. Aleksej, njen muž, stajao je iza nje. Glas mu je bio tih, ali ne i nježan.
— “Moramo razgovarati.”
Okrenula se. Njegove oči su bile odlučne, ali u njima je vidjela tragove nelagode i grižnje savesti. Poznavala je taj pogled. To je bio pogled čovjeka koji je došao da saopšti nešto što ne želi da čuješ, ali više ne može da krije.
— “Odlazim. Zbog Nataše.”
Tišina je ispunila sobu. Jedino što se čulo bilo je otkucavanje starog zidnog sata – poklona njegove majke. Inna je samo mirno uzvratila:
— “Studentkinje sa tvog odjela?”
— “Da. Moja osećanja su izbledela. Trebaju mi nove emocije, sveži utisci. Ti si pametna žena, trebala bi razumjeti.”
Pametna žena. Koliko puta je tu frazu upotrijebio kada je nešto želio da progura? Ovoga puta zvučala je kao hladan zagrljaj.
— “Jesi li siguran?”
— “Apsolutno.”
Rekao je to bez treptaja. Rekao je to čovjek koji je već odlučio.
Inna je klimnula, zatim otvorila ormar i izvadila bocu vina. Nisu je nikada ranije otvorili – čuvali su je za posebnu priliku.
— “Pa hajde onda. Ovo je valjda posebna prilika. Napravićemo oproštajnu večeru. Pozovi sve. Rodbinu. Prijatelje. Natašu takođe.”
Aleksej je zastao, zbunjen.
— “Zabavu? Za razvod?”
— “Naravno. Sedamnaest godina nije malo. Zaslužujemo da se oprostimo sa stilom.”
U njenom osmijehu bilo je nešto novo – nešto što mu je ledi krv. Prsti su joj lepršali po tastaturi telefona. Plan je bio u pokretu.
Sutradan je Inna ustala ranije nego inače. U tišini, metodično je radila sljedeće:
Zvala banke,
Dogovarala sastanke s advokatom,
Pripremala papire,
Skupila sve finansijske tragove koje je Aleksej ostavio za sobom.
Svaka radnja bila je precizna. Kao da operiše – samo što je pacijent bio njihov prošli život.
Do večeri, stan je mirisao na njegova omiljena jela. Porculan iz njihove svadbe sjajio se na stolu. Salvete su bile složene besprekorno.
— “Sve mora biti savršeno.” – šaptala je sebi, kao da time priziva red u haosu emocija.
Gosti su stizali tačno u sedam. Prvo njegovi roditelji, potom prijatelji. Aleksej i Nataša su se pojavili poslednji. Ona mlada, nervozna, u elegantnoj haljini. On stisnutih usana.
— “Uđite. Sjedite. Večeras ste vi glavne zvezde.” – rekla je Inna s blagim osmijehom.
Kada su svi sjeli, Inna je ustala sa čašom u ruci.
— “Dragi prijatelji… Danas slavimo kraj jedne priče i početak nove.”
Pogledala je Alekseja, pa nastavila:
— “Leša, hvala ti. Za sedamnaest godina života. Naučio si me mnogo toga – da ljubav nije uvijek topla i jednostavna. Da može poprimiti oblike koje nismo očekivali.”
Tišina je bila neprijatna. Nataša je vrtjela ubrus u rukama. Aleksej je ćutao.
Tada je Inna izvadila kovertu. Na sto su počeli padati papiri:
Kredit za njegov automobil — podignut na zajednički račun.
Poreska dugovanja njegove firme.
Računi iz restorana, draguljarnica – svi u posljednjih godinu dana.
— “Pokušavao si impresionirati Natašu, zar ne?”
A onda je došao završni udarac. Izvadila je predbračni ugovor.
— “Zaboravio si klauzulu o prevari? Ne? Znaš, onaj dio gdje sve što si ikad imao — više nije tvoje.”
Pogled je prešao na Natašu.
— “Draga, jesi li sigurna da želiš život sa čovjekom koji sada nema dom, nema novac i ima gomilu dugova?”
Nataša je izgledala kao da je neko povukao tepih ispod nje. Ustala je, promrmljala izvinjenje i napustila stan.
Aleksejevi roditelji su sjedili u šoku.
— “Leša, mi smo te drugačije odgajali.” – rekla je njegova majka tiho.
Njegov otac je bio direktniji:
— “Sedamnaest godina? Bacio si ih… zbog studentice?”
Mihail, stari prijatelj, samo je uzdahnuo:
— “Brate, sjeb’o si stvar.”
Inna je ostala stajati s čašom u ruci. Pogled joj je bio miran. Kao da gleda u budućnost, ne u haos oko sebe.
— “Znaš… Mogla sam ti razbiti auto. Učiniti scenu u kancelariji. Ali to bi bilo previše lako.”
Iz torbe je izvadila avionsku kartu.
— “Sutra letim. Na Maldive. Oduvek sam želela da idem, ali ti si rekao da je to bacanje para.”
Spustila je ključeve stana na sto.
— “Stan mora biti ispražnjen do kraja sedmice. Prodajem ga. Računi su blokirani do sudske odluke. Ne pokušavaj ništa.”
Aleksej ju je pogledao izgubljeno:
— “Šta da radim sad?”
— “To više nije moj problem.” – rekla je, oblačeći kaput.
Na vratima se još jednom osvrnula:
— “Znaš šta je najčudnije? Zahvalna sam ti. Probudila sam se. Otrgla sam prašinu sa sebe. Shvatila sam da moj život ne završava s tobom.”
Tiho je zatvorila vrata za sobom. On je ostao sam. Među hladnim tanjirima, ostacima vina i tišinom koju nije znao kako da nosi.
Napolju je opet padala kiša. Ali ovog puta, nije bilo nikoga da gleda kako klizi niz prozor.
