Marina je stajala nad kuhinjskim stolom, oči uprte u pismo koje je ovog puta bilo treće u mesecu. Na koverti je stajao znak banke, hladan i nepokolebljiv, kao da je već znao da će uneti nemir u njihov dom. Njene ruke su se zadrhtale dok je uzimala otvarač pisama, srce joj je brujalo u grudima. Nekoliko trenutaka kasnije, dok je otvarala pismo, osjetila je kako joj se svet gubi iz ruku.
“Poštovani Viktor Nikolaevič… Kašnjenje u plaćanju… moguća kazna… založena imovina…”
Založena imovina? Koja imovina?
“Vitya!” povikala je, držeći pismo kao da je otrovan zmijski zub. “Dođi odmah ovamo!”
Viktor se pojavio u vratima, lice mu je bilo smireno, ali oči su mu se brzo kretale kada je video pismo.
“Marina, o čemu se radi?” Viktor je stao unazad, pokušavajući da zvuči smireno.
“Ne pravi se lud!” rekla je, bacivši pismo na sto. “Tri pisma su stigla! Uzeo si kredit? Pod hipoteku našeg stana? A nisi mi rekao?”
Viktor je gutao knedlu, spustio pogled. “To su… privremene poteškoće. Sve ću vratiti.”
“Dva miliona?” ruke su joj počele da drhte. “Kakve ‘poteškoće’, za Boga miloga? Na šta si potrošio novac?”
“Nemoj da vičeš,” Viktor je sjeo. “Hteo sam sam da rešim.”
“Četrdeset godina smo zajedno!” rekla je Marina, izdišući polako. “Četrdeset! I ti mi ovo radiš?”
Sela je preko puta njega, pokušavajući da umiri drhtanje ruku. “Ispričaj mi sve. Odmah.”
“Investirao sam… u jedan projekat…” počeo je Viktor. “Tolik je rekao da je sigurna zarada… i onda je nestao. Telefon mu je isključen.”
“Tolik? Tvoj prijatelj sa fabrike?” Marina je zatvorila oči. “I koliko je rata zaostalo?”
“Tri meseca.”
“Dobri Bože! I nisi mi rekao ništa?”
Telefon je zazvonio tako oštro da su oboje odskočili. Marina je pogledala ekran—bila je njihova kćerka Katya.
“Ćao, mama,” čuo se veseli glas. “Kako ste vi dvoje?”
“Dobro,” lagala je Marina, gledajući svog obeshrabrenog muža.
“Sigurno? Zvučiš čudno.”
“Sve je u redu, Katya.”
“Ok. Dima i ja ćemo svratiti sutra, u redu?”
“Naravno,” rekla je Marina i okačila slušalicu, okrećući se prema Viktoru.
“Razumeš li da sada mogu da nam uzmu stan?”
“Neće,” Viktor je pogledao gore. “Rešiću to.”
“Sa kim? Banka te neće slušati!” Marina je stala. “Na šta si mislio kada si potpisivao?”
“Mislio sam da će sve biti u redu!”
“I sada?” Ona je pogledala kuhinju, tako poznatu i udobnu. “Hoćemo li završiti na ulici?”
“Rešiću to. Obećavam.”
“Kako? Odakle ti toliki novac? Tvoja penzija je sićušna, nemamo ušteđevinu.”
Viktor je ćutao. Marina je iznenada osetila kako je telo iscrpljeno.
“Znaš šta,” izrekla je, pokušavajući da se smiri, “sutra idemo zajedno u banku. Skupa. Videćemo šta može da se uradi.”
Noć je prošla bez sna. Marina je ležala na ivici kreveta, okrenuta od muža. Kako je mogao? Četrdeset godina zajedno, deca su odrasla, razgovarali su o svemu… a onda ovakvo iznenađenje.
Ujutru ih je u banci dočekala mlada menadžerka sa nametnutim osmehom.
“Pa, Petrov, Viktor Nikolaevič?” kliknula je mišem. “Tri meseca kašnjenja; ukupni dug raste. Već je dva miliona i tristo hiljada.”
“Šta možemo da uradimo?” Marina je pitala, glava joj je pucala.
Menadžerka je slegla ramenima. “Moguć je reprogram. Ali potreban je prvi ulog—barem dvesta hiljada.”
Dvesto hiljada! Nisu imali toliko novca.
“A ako ne platimo?” Viktor je pitao tiho.
“Standardna procedura. Hipoteka će biti prodata na aukciji.”
Marina je zatvorila oči. Stan je sve što su imali. Gde će sada?
Otišli su kući u tišini. Viktor je otišao pravo u sobu, a Marina je sela u kuhinju, gledajući kroz prozor, ponekad pomislivši kako obavestiti decu.
Zvonjava na vratima prekinula je tišinu. Katya i njen muž Dima su stigli. Marina je otvorila vrata, forsirajući osmeh.
“Mama, šta nije u redu?” Katya je zagrlila majku.
“Ništa,” Marina je pustila ih unutra.
“Gde je tata?” Dima je pitao.
“U spavaćoj sobi,” rekla je Marina. Viktor se pojavio u hodniku, pozdravio Dimu, zagrlio svoju kćerku. Svi su ušli u kuhinju.
“Čaj?” Marina je pitala mehanički.
“Mama, šta se desilo?” Katya je namrštila obrve.
“Reći ću ja,” Viktor je mrmljao. “Katya, vidiš… imamo problem.”
“Koji problem?”
“Otac je uzeo kredit od dva miliona pod hipoteku stana. I nije platio tri meseca,” Marina je rekla, ne mogavši više da ćuti.
Katya je zastala, Dima se uspravio u stolici.
“Šta?!”
“Želeo sam da poboljšam situaciju,” Viktor je mumlao.
“Ko je Tolik?” Katya je skočila sa stolice. “Šta si uradio?!”
“Smiri se,” Dima je stavio ruku na njeno rame.
“Kako da se smirim? Izgubićemo stan! Gde ćemo?”
“Naći ćemo rešenje,” Dima je rekao mirno.
“Koje rešenje?” Katya je digla ruke. “Znate tata—uvek se upetlja u neku šemu! A mama to trpi!”
“Ne viči na oca,” Marina je masirala slepoočnice.
“I uvek ga braniš!” Katya se okrenula majci.
“On će nas ostaviti na ulici, a ti ćeš i dalje govoriti ‘ne viči’?”
“Rešiću to,” Viktor je podigao glavu. “Obećavam.”
“Kako?” Katya je stavila ruke na kukove.
Teška tišina je pala.
“Preseli se kod nas,” Dima je ponudio.
“Ne,” Marina je odmahnula glavom. “To nije rešenje.”
“Onda šta jeste?”
“Iznajmićemo stan,” Marina je rekla odlučno. “Ja ću iznajmiti sobu. Ti možeš kod brata—uvek te je zvao.”
“Luda si! Kako ćemo živeti tako?” Viktor je protestovao.
“Koja je druga opcija?” Marina je slegla ramenima.
Stan će doneti novac i pomoći da se dug otplati. Viktor je radio dve poslove, Marina je radila i u kancelariji i kao kasirka, dok su deca postupno prihvatala odluku roditelja.
Prošlo je godinu dana. Dug je smanjen na pola. Marina je izgubila kilograme, sivi pramenovi su joj se pojavili, ali oči su joj bile nepokolebljive. Viktor je našao bolji posao, zarada je rasla. Ipak, Marina je ostala nepokolebljiva—nije želela da zajedno iznajme sobu; svaki novčić je bio dragocen.
Kada su konačno otplatili dug, Viktor je doneo buket cveća.
“Gotovo je, Marina. Sve je otplaćeno. Možemo se vratiti kući.”
Marina ga je pogledala i osmehnula se. Prošli su mnogo, ali zajedno. Ljubav i istrajnost pobedile su.
Snežni pahulje su padale napolju, prekrivajući grad belim pokrivačem. Novi početak je bio pred njima. Marina je naslonila glavu na Viktorovo rame.
“Ništa se ne dešava bez razloga, Vitya,” rekla je tiho. “Postali smo jači i naučili da cenimo jedno drugo iznova.”
Viktor je klimnuo. Ponekad su iskušenja potrebna da bi se shvatilo: prava porodica ostaje zajedno, u dobru i u zlu. Do samog kraja.
