Svetlana je urlala kroz telefon, besna i povređena, dok su joj oči bile vlažne od besa i tuge. „Neka sve što imaš uvene! Gorećeš u paklu!“ vičući je obasula svoj bes na muža i sestru, dok je u isto vreme osećala da joj srce krvari od izdaje.
Na drugoj strani linije, probijajući se kroz njen bijes, čuo se prodoran glas njene majke: „Nehvala devojko! Vrati se kući odmah ili ću—“
Svetlana je prekinula vezu brže nego što je sama mogla da trepne, blokirajući broj. U sebi je sarkastično promislila: „Još jedan za kolekciju.“
Samo pola sata kasnije telefon je ponovo zapevao. Novi broj je osvetlio ekran—majka je očigledno odlučila da postane kreativna.
„Draga moja,“ počela je majka sladunjavim tonom, „svi smo jako zabrinuti…“
„Stvarno?“ uzvratila je Svetlana, oštro i hladno. „Nije li malo kasno za brigu? Možda ste trebali da brinete dok je vaša druga miljenica sestra igrala igre sa mojim mužem?“
„Nemoj tako da govoriš! Ona pati više nego iko zbog tvoje sebičnosti!“ majka je vrisnula.
„Pati? Hah!“ Svetlana se nasmejala s gorkim zadovoljstvom. „Jadnica—mora biti u agoniji u mom bivšem krevetu. Srce mi se cepa zbog nje.“
Na kraju linije se začulo škripanje i mrmljanje, majčin hropac.
„Uvek si bila zlobna zmija! Marina barem zna da ceni porodicu!“
„Posebno tuđu,“ hladno je parirala Svetlana, i ponovo pritisla dugme za prekid veze. Telefon je odbačen na sofu kao da je prenosio neku bolest.
U tom trenutku u stan je ušao njen otac, noseći kese poput kamile na pustom tlu. „Izgleda da je to sve,“ promrmljao je, razgledajući kupljene stvari kao da je upravo deaktivirao bombu. „Ne razumem baš puno od ovoga, ali prodavac je rekao da je sve neophodno.“
„Hvala ti, tata,“ rekla je Svetlana toplim glasom. „Više si učinio za mene nego iko u celom mom životu.“
Otac ju je nezgrapno pomazio po glavi, kao da se plaši da bi je mogao slomiti samo dodirom.
„Ma, pokušavam da nadoknadim izgubljeno vreme,“ rekao je tiho.
„Nije tvoja krivica, tata. Uvek si bio tu kad si mogao.“
Telefon je ponovo zapevao. Svetlana je pogledala ekran i prezirno se nasmejala. „Ah, sada je i sestra odlučila da se umeša.“
„Ne javljaj se,“ savetovao je otac.
„Ne, želim da čujem šta ima da kaže nova dama mog doma.“
Uključila je zvučnik.
„Sveta, prestani da se ljutiš!“ začula se sitničava Marina. „Mi smo odrasle osobe—možemo da razgovaramo civilizovano.“
„Civilizovano?“ ponovila je Svetlana. „Misliš li na to kada sestra spava sa mužem svoje sestre, ili kada se to otkrije?“
„Ne budi primitivna! Ljubav je uzvišeno osećanje—ne biraš je!“
„Prevara, s druge strane, je izbor. I prilično odvratan izbor, draga moja.“
„Samo si ljubomorna!“ Marina je planula. „Ljubomorna što je Sergej izabrao mene!“
„Ljubomorna?“ Svetlana se nasmejala. „Zapravo, hvala ti, draga, što si mi uštedela trud da iznesem đubre sama.“
Otac je klimnuo odobravanja, a Marina se na drugoj strani linije trzala u besu: „Kako se usuđuješ! Sergej je divan čovek!“
„Naravno da jeste. Pogotovo u krevetu sa ženom svoje sestre. Model integriteta.“
„Oduvek si bila zlobna!“ Marina je vrištala. „Oduvek si bila ljubomorna! Majka je u pravu—ti si pokvarena!“
„A ti, draga, oduvek si imala ukus za ono što ti ne pripada,“ Svetlana je mirno uzvratila. „Sećaš se kako si mi krala igračke? Onda si odrasla i prešla na muževe. To zovem napredak.“
Nakon što je prekinula vezu sa sestrinom tiradom, Svetlana je počela pripremati večeru. Ali njen otac ju je zaustavio: „Sedi. Godinama sam naučio da kuvam za sebe. Napraviću večeru zbog koje ćeš poližati prste!“ Namignuo je uz šalu: „Ne mogu obećati da će biti jestiva. Moje kulinarske sposobnosti su na nivou nosoroga u baletskoj školi.“
„Tata, ti si neverovatan,“ rekla je Svetlana, iskreno. „Hvala što si me primio.“
„Draga moja, dom roditelja je uvek otvoren za decu. A što se tiče tvoje majke… vreme će sve postaviti na svoje mesto.“
U roku od pola sata kuhinja je bila ispunjena mirisom prženog mesa i začina. Svetlana je sedela i posmatrala oca kako stvara čaroliju na šporetu.
„Tata, zašto si sam?“ pitala je posle kratke tišine.
On se na trenutak zamrznuo. „Bio sam u drugom braku, ali nije uspelo. Izgleda da je moja sreća biti neženja. Bar me sada niko ne opominje zbog rasutih čarapa.“
Svetlana je klimnula, birajući da ne insistira na detaljima. Nakon što je uspavala Arinu, vratila se u kuhinju da pomogne.
„Ostani ovde sa mnom,“ rekao je odjednom, mešajući sos u loncu. „Uzmi vremena da razvrstaš svoje probleme. Neću te izbaciti—možeš ovde živeti koliko god ti treba. Do penzije, ako želiš. Moje.“
„Hvala, tata,“ odgovorila je tiho.
I tada su reči počele da izlaze same od sebe, slivajući se kroz njene suze i duboke udise. Ispričala je sve o mužu kojeg je volela, o rođenju ćerke, o trenutku kada je želela da ga iznenadi…
„…i ulazim u njega s mojom sestrom!“ viknula je, stiskajući pesnice. „I ona… trudna je od njega! I majka—možeš li da zamisliš—znala je sve! Pokrivala ih je kao najgori…“
Otac je slušao u tišini, lice mu se zamračilo. „Gnezdo zmija,“ promrmljao je na kraju njenog izlaganja.
To kratko, sažeto svedočenje olakšalo je Svetlani teret sa duše. Kao da je kamen koji je pritiskao njenu srž postepeno postajao manji.
„Nećeš verovati, mala,“ otac je iznenada rekao. „Razmišljao sam… možda bismo trebali poslati tvom bivšem paket? Sa živim žoharima, na primer. Ili se upisati na kurs voodoo magije. Čujem da deluje u ovakvim situacijama.“
Svetlana se nasmejala. „Tata, nepopravljiv si!“
„Šta?“ mrštio se u lažnom uvređenju. „Samo se brinem za pravdu.“
Kuhali su večeru zajedno, zadirkivali se, smišljali planove za osvetu sve smešnije i apsurdnije. Iako bol nije nestao, Svetlana je osećala sigurnost pored svog oca.
Veče je prolazilo, a telefon je goreo od stalnih poziva. Svaki put bi uzela slušalicu, viknula: „Svi do đavola! Dosta je!“ Blokirala je još jedan broj.
Do večeri, njena lista kontakata ličila je na groblje blokiranih brojeva. „Kakva porodica, dovraga,“ promrmljala je, ljuljajući uspavanu Arinu. „Biće dobro, mala—bez tih dvostrukih igara.“
Nedelju dana nakon što je pobegla od prevaranta muža, Svetlana se zatekla na pragu stana—pred njom je stajala planina kutija i neobičnih zvukova. Otac je montirao prelepu krevetac, pored stoji spremna kolica.
„Tata, ti si čudo!“ rekla je Arina.
„Šta čovek ne bi učinio za unuku,“ odgovorio je tata, smešeći se kroz brk. Svetlana je poljubila oca u obraz, a zatim donela Arinu da poljubi dedu, ali mala je samo prevrnula nosić.
Te noći Arina je spavala u novom krevetcu, a Svetlana je upalila noćno svetlo i zatvorila vrata. U kuhinji, siva figura oca je sedela za stolom, okrećući šolju hladnog čaja. Svetlana je sela preko puta.
„Tata,“ počela je stidljivo, „moram da pitam… zašto si napustio mamu?“
Otac je stajao i gledao kroz prozor. Duga tišina činila se večnom.
„Nisi mi kći po krvi,“ rekao je tiho.
Svetlana je zaledila.
„Saznao sam tek tri godine kasnije. Oprosti što sam otišao. Jednostavno nisam mogao… živeti sa tim.“
Ne znajući šta da kaže, Svetlana je prišla njegovoj povijenoj figuri, nežno ga dodirnula, želeći da se stopi s ovim čovekom koji je bio istovremeno drag i stran. Poljubila ga je između lopatica.
„Tata,“ izdahnula je.
„Samo ne odlazi,“ rekao je grubo. „Živi ovde.“
„Ali tata, ja sam ti strankinja,“ rekla je tiho.
„Ne,“ rekao je odlučno. „Samo živi ovde. To je sve.“
Taj trenutak je prekinuo plač bebe iz sobe za igru. Svetlana je zatreptala.
Vreme je prolazilo, a Arina je uživala u pesku u dvorištu, radosna i radoznala. Svetlana ju je zadirkivala i smejala se njenim nestašlucima, dok je mala pravila „piskavce od peska“.
Telefon je opet zvonio.Svetlana je podigla slušalicu i hladno odgovorila: „Dobro veče.“ Majka je oštro povikala, ali Svetlana je ostala čvrsta, znajući da neće prepustiti kontrolu nad svojim životom.
Nekoliko meseci kasnije, nakon razvoda sa Dmitrijem, Svetlana je konačno mogla da diše. Iznajmila je svoj stan, našla posao na daljinu, i konačno osetila mir. Arina je rasla okružena ljubavlju i sigurnošću koju joj je pružao deda, a Svetlana je uživala u slobodi i sopstvenoj snazi.
U njihovoj kući više nije bilo laži, izdaja, niti prevara—samo ljubav, razumevanje i sigurnost koja je Svetlani uvek nedostajala.
