Tog hladnog oktobarskog popodneva, Olga je poslednji put zatvorila vrata kancelarije za sobom. U rukama je nosila malu kutiju sa svojim stvarima – nekoliko fotografija, saksiju sa kaktusom i šolju na kojoj je pisalo „Uspori, diši, živi“. Dok je vetar raznosio žućkasto lišće po trotoaru, Olga je osećala nešto neobično – lakoću. Nije bilo straha, ni kajanja. Samo tišina i olakšanje, kao da je skinula težak teret koji je godinama nosila na leđima.
Sedam godina je provela u toj firmi. Sedam dugih godina tokom kojih njena plata nikada nije pripadala njoj. Novac je nestajao pre nego što bi stigla da pomisli šta joj zaista treba. Uvek su postojale „važnije“ potrebe – računi za svekrvu, pomoć deveruši Leni, pokloni za njene sinove, lekovi, popravke, školske potrepštine. Na kraju meseca, za Olgu bi ostalo tek toliko da preživi.
Sve je počelo tiho, gotovo neprimetno. Kada se udala za Pavla, njegova majka, gospođa Valentina Sergejevna, odmah je pokazala kakvu snaju želi – poslušnu, spremnu da „pomogne“, uvek na raspolaganju. Nikada to nije rekla direktno, naravno. Njene rečenice su bile obavijene slatkom pristojnošću kojoj se nije moglo reći „ne“.
„Olenka, stigao mi je račun za struju, penzija mi nije dovoljna. Samo ovaj put, kasnije ću ti vratiti, obećavam“, govorila bi ljubazno.
Kasnije, naravno, nikada nije došlo. Ali novi zahtevi jesu.
„Olenka, Lena mora decu da spremi za školu. Toliko toga treba, a sve je skupo. Da li možeš malo da pomogneš?“
„Olenka, doktor mi je prepisao lekove, ali su preskupi. Spasi me, dušo.“
U početku, Olga je verovala da čini pravu stvar. Pomagati porodici – to je, mislila je, normalno. I svaki put kada bi svekrva zvala, Pavle bi samo slegao ramenima i rekao:
„Pomozi mami, sama je.“
Ali Valentina Sergejevna nikada nije bila sama. Imala je i ćerku, Lenu, koja je radila u prodavnici, ali ona se nikada nije setila da pomogne majci. Jer, kako je govorila, „Olga zarađuje više, to joj neće teško pasti.“
I tako su svi počeli da računaju na Olgu. Račune je plaćala, kese sa namirnicama nosila, slušala beskrajne žalopojke o komšijama i o tome kako „Pavlik nikad ne dolazi da vidi majku“. A Pavlik nije dolazio – jer je znao da će njegova žena sve obaviti umesto njega.
Vremenom, zahvalnost je nestala. Pomaganje se pretvorilo u obavezu. Kada bi kasnila sa uplatom, stizale su primedbe. Kada bi kupila sebi nešto, nailazila bi na prekorne poglede. Jednom, kad je obukla novu kaput-jaknu, Valentina Sergejevna je rekla:
„Sigurno je skup. A ja nemam ni za lekove.“
Olga je ćutala. Nije više imala snage da se pravda.
Tri godine ranije, Pavle je ostao bez posla. Rekao je da je „privremeno“ i da će ubrzo naći nešto bolje. Privremeno je trajalo tri godine. Nije da nije tražio posao, ali svaki put bi zaključio da plata nije dovoljno dobra, da to nije posao „za njega“. Dok je on birao, sve je palo na Olgu.
I dok je ona radila, njegovoj majci nije padalo na pamet da smanji zahteve. Naprotiv – sad je još češće zvala. „Olenka, znaš, neću Pavliku da kažem, on je već nervozan zbog posla. Ali ti ćeš pomoći, zar ne?“
Pomagala je, jer je bila umorna od svađa.
Pavle se nije mešao. „Šta ti smeta, ona je starica, nije joj lako“, govorio je.
Olga je računala. Trećina njene plate odlazila je na tuđu porodicu. Trećina! A na kraju meseca, ona je jedva uspevala da plati ratu za stan i kući donese osnovno.
Tog leta Lena je tražila pare za letovanje dece. „Samo ovaj put“, rekla je, „vratiću ti kad se vratimo.“ Naravno, nije vratila. Deca su jela sladoled na moru, a Olga je sedela kod prijateljice na vikendici, brojeći svaki dinar.
Svekrva je u septembru zatražila još – za renoviranje kupatila. Olga je pristala, misleći da se radi o neophodnim popravkama cevi. Kasnije je saznala da je svekrva kupila nove pločice i skup slavinu – jer „ako se već radi, nek’ se uradi kako valja“.
Tada je nešto u Olgi puklo.
Mesecima je razmišljala kako da se izvuče iz tog kruga. Pavlu više nije mogla da objašnjava – on je uvek imao opravdanje. Zato je tiho odlučila: kraj.
Prvo je dala otkaz. Kada joj je šef ponudio odmor umesto odlaska, samo je rekla: „Ne, ne treba mi odmor. Treba mi mir.“
Zatim je, istog dana, otvorila mobilnu aplikaciju banke i obrisala sve trajne naloge – račune za svekrvu, uplate Leni, pretplate koje Pavle nije koristio. Ništa nije objašnjavala. Samo – stop.
Nedelju dana niko ništa nije primetio. Onda, osmog dana, zazvonio je telefon.
„Olenka, nisi mi platila račune. Došao mi je obaveštenje“, rekla je Valentina Sergejevna.
„Neću ih više plaćati, Valentina Sergejevna.“
„Kako to misliš, nećeš?! Pa uvek si plaćala!“
„Da, ali uvek ne znači zauvek.“
„Šta se desilo?“
„Dala sam otkaz. Nemam više novca.“
„Otkaz? Zašto?! A šta ću ja sad?“
„Imaš penziju. Imaš i ćerku.“
„Ali moja penzija je mala! Lena jedva sastavlja kraj s krajem!“
„Žao mi je. Više ne mogu.“
Svekrva je prekinula vezu. Olga je dugo gledala u ugašeni ekran telefona i – nasmejala se. Posle mnogo godina, prvi put je disala slobodno.
Sledećeg jutra, u šest ujutro, neko je neprekidno zvonio na vrata. Pavle se nije pomerio iz kreveta. „To je mama“, promrmljao je. Olga je uzdahnula, obukla kućni ogrtač i otvorila.
Na pragu je stajala Valentina Sergejevna, u mantilu prebačenom preko spavaćice, sa raščupanom kosom i crvenim licem. Bez pozdrava je upala u stan.
„Šta ti to radiš?! Kako možeš da ostaviš porodicu na cedilu?! Sram te bilo!“
Olga je mirno zatvorila vrata za njom.
„Valentina Sergejevna, rano je. Probudićete komšije.“
„Baš me briga za komšije! Ti si mene ostavila bez para! Da li znaš da nemam ni za lekove?!“
„Žao mi je. Ali to nije moj problem.“
„Kako nije tvoj problem?! Ti si snaja! Dužna si da pomažeš!“
„Nisam dužna nikome. Ja sam samo žena vašeg sina.“
Svekrva je pocrvenela. „Nezahvalnica! Prihvatili smo te kao svoju, a ti ovako!“
„Kao svoju? Kao banku, možda“, rekla je Olga hladno.
Zatim je otvorila vrata i pokazala rukom ka hodniku. „Izađite, molim vas.“
Pavle se nije pojavio. Njegova majka je još neko vreme vikala, ali je na kraju otišla, bacivši pretnju: „Požalićeš ti za ovo!“
Olga je samo zaključala vrata i naslonila se na njih, osećajući da se po prvi put zaista oslobodila.
Pavle joj nije mogao oprostiti taj „incident“. Govorio je da je bila gruba, da je mogla „lepše da objasni“. Olga mu je odgovorila:
„Nema više objašnjenja. Nema više plaćanja.“
Ćutanje je trajalo danima. Svekrva je zvala – nije se javljala. Lena je slala poruke, pisala kako je Olga sebična, hladna, nezahvalna. Olga ih je čitala i brisala.
A onda, jednog jutra, Pavle je konačno našao posao. Nije bio posao iz snova, ali makar je ustajao rano, išao, radio. Olga mu je spremila večeru tog dana, i ćutke ga dočekala.
„Mama te je zvala“, rekao je dok je jeo.
„Znam.“
„Zašto joj se ne javiš?“
„Zato što nema šta da joj kažem.“
Pokušao je da je ubedi, ali Olga je ostala čvrsta.
„Nisi ljuta?“ pitao je.
„Ne. Samo sam završila.“
Nekoliko dana kasnije, Olga je izgovorila ono što je dugo sazrevalo u njoj:
„Podneću zahtev za razvod.“
Pavle je bio šokiran. „Zašto?“
„Jer više ne želim ovakav život. Ne želim da me iko tretira kao bankomat. Želim da budem slobodna.“
Mesec dana kasnije, razveli su se. Pavle se vratio majci. Valentina Sergejevna je bila zadovoljna — njen sin je opet kod nje. Sve dok nije shvatila da će sada ona morati da ga izdržava.
Olga je ostala u stanu, sama, ali spokojna. Dva meseca kasnije našla je novi posao. Plata manja, ali mir neprocenjiv. Po prvi put je trošila novac samo na sebe. Kupovala sitnice, putovala, čitala knjige. Uživala u tišini svog doma.
Pavle je povremeno zvao, pokušavao da razgovara, ali Olga nije imala potrebu da se vraća unazad. Čak je i Valentina jednom nazvala, da je izgrdi, da joj kaže kako je „uništila porodicu“. Olga je samo mirno odgovorila:
„Porodicu ste uništili sami, kad ste me godinama tretirali kao izvor prihoda. Sve najbolje.“
I spustila slušalicu.
Prošlo je šest meseci. Lena se opet javila – ovog puta da traži zajam. Olga nije ni odgovorila.
Te večeri sedela je na svom balkonu, sa šoljom čaja, gledala zalazak sunca i mislila koliko je trebalo hrabrosti da jednom, samo jednom, kaže „ne“. I kako je to „ne“ postalo njeno najveće da – da sebi, da slobodi, da životu koji konačno pripada samo njoj.
I tog trenutka znala je: nikada se više neće vratiti u ulogu u kojoj je bila tuđa spasilja, a sopstvena žrtva.
