Kuća, koja je nekada za Irinu predstavljala utočište, polako se pretvarala u zamku. Sve je počelo sasvim obično, dok je brisala prašinu sa polica u dnevnoj sobi. Pogled joj je zastao na nečemu sitnom, gotovo neprimetnom, što je virilo između knjiga. Crna tačkica. Na prvi pogled moglo je biti bilo šta – ukras, deo elektronike, možda čak i nešto slučajno zaboravljeno. Ali kada je prišla bliže, shvatila je: to je kamera.
Srce joj je zakucalo snažnije. Prva misao – možda je deo nekog pametnog sistema, možda je njen muž Rodion nešto ugradio i zaboravio da kaže? Ali u dubini duše znala je istinu. Njena intuicija, dugo potiskivana, sada je vrištala. On ju je posmatrao. U sopstvenom domu.
Osećaj hladnoće preplavio je njeno telo. Soba, koja je do juče bila topla i prijatna, sada joj je izgledala neprijateljski. Svaki predmet je odjednom postao sumnjiv. I počela je da traži.
Druga kamera bila je sakrivena u detektoru dima na plafonu dnevne sobe. Treća – pažljivo ušuškana u adapteru za kuhinjske aparate. U roku od nekoliko minuta shvatila je da njen muž nije ugradio samo jednu kameru, već čitavu mrežu. Mrežu u kojoj je ona bila uhvaćena kao muva u paukovoj mreži.
U njoj se nešto slomilo. Naivna, poverljiva Irina – umrla je tog trenutka. Na njeno mesto došla je nova žena, hladna, odlučna, i spremna da reaguje.
Na stolu je ugledala njegov tablet. Onaj isti koji je uvek ostavljao bez brige, samouveren u svojoj „nedodirljivosti“. Šifra? Njihov datum venčanja. Nekada simbol ljubavi, sada groteskni podsetnik na laž.
Jedan klik – i na ekranu su se pojavila četiri slike uživo: dnevna soba, kuhinja, spavaća soba, hodnik. Sve pod njegovom kontrolom. Sve, osim jedne prostorije – njegove radne sobe.
Tada joj je sve postalo jasno. Kamere nisu bile postavljene da bi motrio na nju. Ne. One su bile tu da njemu omoguće prostor u kome može da nestane iz njenog vida. Njegova „tvrđava“ bila je mesto gde je skrivao nešto mnogo mračnije.
Irina je prvi put bez kucanja otvorila vrata te prostorije. Mirisao je drugačije – na skupu, ženstvenu parfemsku notu, koja nikako nije pripadala njenom mužu. Pretražila je fioke i u donjoj pronašla kutiju – sistem za video nadzor, uputstvo i par ispisanih šifara. Među njima, jedna reč: Rodya_King. Bio je dovoljno arogantan da sebe proglasi „kraljem“. A baš ta arogancija postala je njegova slabost.
U njenoj glavi rodio se plan. Izvukla je jednu kameru iz hodnika i sakrila je u ventilacionu rešetku iznad njegovog radnog stola. Priključila ju je na mrežu pomoću istog „kraljevskog“ naloga. Sistem je čak ponudio i stealth opciju – bez ikakvih obaveštenja za administratora.
Sve je vratila na svoje mesto i čekala.
Te večeri Rodion se vratio nasmejan, kao da nosi masku. „Umoran sam, zatvoriću se malo u radnoj sobi da završim izveštaj,“ rekao je, ljubeći je po navici.
„Naravno, dragi. Ja ću spremiti večeru,“ odgovorila je, mirno kao površina jezera.
Čim je zatvorio vrata za sobom, Irina je otvorila aplikaciju. Na ekranu je zasvetlelo peto okno.
Isprva je zaista radio. A onda – vrata su se otvorila. Ušla je Lilia, devojka koju je Irina poznavala. Kćerka majčine prijateljice. U tesnoj haljini, sa prenaglašenim osmehom, bacila se Rodionu oko vrata.
Irina je bez reči uključila snimanje.
„Ne mogu više ovako,“ čula je Liliu, razmaženo nagnutu ka njemu. „Kada ćeš joj reći sve?“
„Uskoro, mače, uskoro,“ promrmljao je Rodion, koristeći ton pun slatkorečivosti. „Samo malo još, pripremam teren.“
„Tvoj teren je tatin novac,“ odbrusila je. „Nadam se da nećeš ostaviti svoju dosadnu ženu bez ičega?“
Rodion je odmahivao glavom, uveravao je da ima plan – uzeti veliki novac od roditelja pod izgovorom poslovnog projekta, a onda pobeći s njom. „Irina nikada ništa neće posumnjati,“ rekao je. „Ona nema dovoljno pameti.“
Irina je pritisnula stop i sačuvala snimak.
Subota je došla. U kući njegovih roditelja sve je bilo raskošno i strogo po tradiciji. Rodion je čekao pravi trenutak i, kada je poslužen desert, podigao glas. Predstavio je svoj „genijalni startap“ i tražio ogromnu sumu kao investiciju.
Njegova majka gledala ga je s obožavanjem, otac skeptično, a onda su oboje okrenuli pogled ka Irini.
„A ti, kćeri, podržavaš li svog muža?“ pitao je otac.
Rodion se nacerio: „Irina ne razume te stvari, naravno. Ali uvek je uz mene. Zar ne, draga?“
Bio je to poslednji udarac. Javna uvreda.
„Znaš, Rodja,“ rekla je smireno, „u poslednje vreme sam mnogo naučila o startapovima. Pogotovo o onima gde je cilj da se izvuče novac – i pobegne sa ljubavnicom.“
Svi su zanemeli. Rodion je počeo da zamuckuje, ali ona je već izvukla telefon. U sekundi, na ogromnom TV ekranu pojavila se slika iz njegove radne sobe – on i Lilia, zagrljeni, u razgovoru koji je sve razotkrio. Zvuk je bio kristalno jasan.
Njegova majka je prekrila lice rukama, otac je posiveo u licu. Rodion je izgledao kao da mu se svet ruši.
„Eto, to je vaš sinovljev biznis,“ rekla je Irina, ustala i otišla.
Sutradan ju je pozvao svekar. „Irina, izvini. On je obrukao porodicu. Novac više neće videti. Kuća je na moje ime. Ako želiš, ostani.“
„Hvala, Arkadije Nikolajeviču. Ali neću ostati,“ odgovorila je. „Treba mi samo jedno – da vaša porodica više nikada ne bude deo mog života.“
Od tog dana, ona je bila slobodna.
Rodion je ostao bez novca, bez posla, bez ljubavnice. Povremeno je pokušavao da je kontaktira, ali ona je promenila broj. Njegovo ime za nju više ništa nije značilo.
Dve godine kasnije Irina je bila na čelu sopstvene agencije „Oko“. Nije se bavila sitnim uhođenjem. Njena specijalnost bila je bezbednost – pronalaženje prisluškivača, analiza mreža, saveti klijentima. Tim bivših policajaca i mladih IT stručnjaka poštovao je njenu pronicljivost i snagu.
Jednog dana dobila je pismo bez povratne adrese. Bio je to Rodion. Pisao je da sada radi kao fizički radnik, da živi u iznajmljenoj sobici, da je shvatio kako je pogrešio. „Mislio sam da imaš obavezu da mi pripadaš,“ napisao je. „Molim te, oprosti mi ako možeš.“
Irina je čitala dugo, ali u njoj nije bilo ni besa ni sažaljenja. Samo praznina. Zgužvala je pismo i bacila ga.
Telefon joj je zazvonio. Bio je to Viktor, njen glavni stručnjak, čovek koji je već mesecima diskretno pozivao na večere. „Sve je čisto, završili smo proveru,“ javio je.
„Odlično, Viktore. Hvala ti,“ rekla je. „Možemo li da proslavimo? Znam jedno mesto s predivnim pogledom.“
Irina se nasmejala iskreno, prvi put posle mnogo godina. U ogledalu je videla ženu koja je prošla kroz izdaju, poniženje i bol – i iz toga izašla jača, slobodna.
Shvatila je istinu: da bi se izgradilo novo, ponekad je potrebno spaliti staro do temelja. A ona se više nije plašila vatre.
