Svaka majka zna onaj pogled kad dijete nešto krije. Danima je moja kćerka dolazila iz škole gladna kao vuk, iako sam joj svako jutro pakovala užinu. Kutija se vraćala prazna, a ona je jela kao da cijeli dan nije ništa okusila. Kad sam saznala šta se dešava, bijesna sam otišla pravo kod direktora. Nisam ni slutila da će istina na kraju najviše pogoditi baš njega.
Prazna kutija, gladno dijete
Zovem se Senka. Moja kćerka Merjem ima osam godina i ide u treći razred. Uvijek je bila sitna i izbirljiva, užinu je jedva pojela do pola. Ali od početka oktobra, nešto se promijenilo:
- kutija za užinu se svaki dan vraćala potpuno prazna, čak i kad sam stavila dupli sendvič,
- a Merjem je čim uđe na vrata tražila jesti, kao da nije jela od doručka,
- postala je tiha i nervozna ujutro, pred polazak u školu,
- i jednom sam primijetila da joj je rukav jakne poderan, a ona je rekla da je „zapela za ogradu“.
Kad bih je pitala šta je s užinom, odgovarala je: „Pojela sam.“ Ali nije me gledala u oči.
Istina ispod jastuka
Jedne večeri, dok sam joj namještala krevet, ispod jastuka sam pronašla papirić, istrgnut iz sveske. Na njemu, krupnim, nespretnim slovima, nekog starijeg djeteta: „Sutra opet dva sendviča. Ili znaš šta će biti.“
Sjela sam pored nje na krevet. Dugo je šutjela. A onda se rasplakala i sve ispričala:
- jedan dječak iz petog razreda, Benjamin, čeka je svako jutro iza fiskulturne sale,
- uzima joj cijelu užinu, a onda i užine još dvoje djece iz njenog razreda,
- jednom kad je odbila, gurnuo ju je na ogradu i poderao joj jaknu,
- rekao joj je da, ako ikome kaže, „svima će reći da je lopov“.
„Ne ljuti se, mama. Bojala sam se da ćeš otići u školu i da će biti još gore.“
Te noći nisam spavala. Ujutro sam obukla kaput, uzela Merjem za ruku i otišla pravo u školu. Pravo kod direktora.
Direktor koji nije htio da čuje
Direktor Zlatan Begić me primio u svojoj kancelariji, s pogledom na sat. Ispričala sam mu sve i pokazala papirić. Čim je čuo ime „Benjamin“, izraz lica mu se ukočio.
„Gospođo, djeca se šale. Sigurno je nesporazum. Benjamin je odličan đak, nikad nismo imali problema s njim. Možda vaša kćerka pretjeruje.“
„Moja kćerka se mjesec dana vraća gladna i s poderanom jaknom“, rekla sam. „To nije šala.“ „Porazgovaraćemo s njim“, rekao je hladno i ustao, dajući mi do znanja da je razgovor gotov.
Na izlazu, učiteljica Jasna me zaustavila na hodniku. Spustila je glas: „Gospođo… Benjamin je direktorov sin. Niko ne smije ništa reći.“
Dječak iza fiskulturne sale
Sljedećeg jutra, nisam otišla na posao. Sakrila sam se iza ugla škole, kod fiskulturne sale. U 7:40 pojavio se visok, mršav dječak u skupoj jakni. Merjem je prišla, drhtava, i pružila mu kutiju s užinom.
Krenula sam prema njima, bijesna. Ali onda sam zastala. Dječak nije bacio užinu, nije se smijao. Sjeo je na stepenice iza sale i počeo jesti. Brzo. Halapljivo. Kao gladan pas. Pojeo je oba sendviča, jabuku i keks za manje od dva minuta. A onda je iz džepa izvadio još jedan, tuđi, i pojeo i njega.
Prišla sam mu. Trgao se i pokušao pobjeći, ali sam ga uhvatila za rukav. „Benjamine. Kad si posljednji put jeo kod kuće?“ Pogledao me. U očima mu nije bilo bezobrazluka. Bio je strah. I onda je, tiho, rekao: „Ne znam. Prekjuče, mislim.“
Istina o direktorovoj kući
Sjela sam pored njega na stepenice. Merjem je stajala sa strane i gledala nas zbunjeno. A Benjamin je, malo po malo, ispričao:
- mama mu je otišla prije četiri mjeseca, u drugi grad, s drugim čovjekom,
- tata, direktor, od tada radi do kasno, vraća se umoran i ljut, i rijetko pita jesu li jeli,
- u frižideru je često prazno, a on i mlađa sestra jedu ono što nađu,
- bilo ga je sramota da ikome kaže, jer je on „direktorov sin“ i svi misle da kod njih ima svega.
„Užinu sestri dam svoju“, rekao je, gledajući u pod. „A ja onda uzmem od malih. Znam da je to ružno. Ali stomak me boli.“
Merjem je prišla, sjela pored njega i iz džepa izvadila bombonu koju je čuvala za sebe. Pružila mu je. On je zaplakao.
Drugi put kod direktora
Tog dana sam opet ušla u direktorovu kancelariju. Ovaj put, s Benjaminom za ruku. Direktor je ustao naglo: „Šta je ovo? Gospođo, prelazite granicu!“
Benjamin je stao pred oca i prvi put rekao naglas: „Tata, ja sam gladan. Ja i Lejla smo gladni već dugo. A ja sam od djece uzimao užinu, jer te je bilo sramota da kupiš hljeb, a mene je bilo sramota da ti kažem.“
Direktor se ukočio. Spustio se na stolicu. Gledao je u sina kao da ga prvi put vidi. A onda je, taj hladni čovjek koji me jučer otpratio pogledom na sat, prekrio lice rukama. „Bože… šta sam to radio. Mislio sam da se snalazite. Mislio sam da mama šalje…“
Pogledao me je preko sinove glave. „Gospođo Senka… izvinjavam se. I vama, i vašoj kćerki. Bio sam slijep za vlastito dijete, a vaše sam nazvao lažovom.“
Užina za sve
Mnogo se toga promijenilo te jeseni. Direktor je uzeo slobodne dane i počeo kuhati, loše, ali uporno. Benjamin se izvinio Merjem i drugoj djeci pred cijelim razredom. A u školi je, na direktorovu inicijativu, uveden besplatan doručak za svu djecu, bez prijave i bez pitanja, „da nijedno dijete više ne mora birati između stida i gladi“.
Iz ove priče naučila sam:
- Uvijek slušajte dijete kad kaže da ga nešto plaši, čak i kad vam drugi kažu da pretjeruje.
- Iza nasilnika ponekad stoji dijete koje je i samo ostavljeno.
- Glad nema prezime. Može biti i u kući direktora.
- Kad se stid i istina sretnu, istina mora biti glasnija.
Merjem i Benjamin su danas prijatelji. Svako jutro, ona pakuje dva sendviča. Jedan za sebe. I jedan „za svaki slučaj“. Benjamin ga više ne uzima. Ali kad vidi neko novo dijete kako sjedi samo na stepenicama iza fiskulturne sale, Merjem zna kome treba da ga odnese.
