U zabačenom planinskom selu na jugu Meksika, tamo gde se zima ne meri snegom već prodornim vetrom i vlagom koja se uvlači u kosti, živeo je Don Hoze Ramirez, skroman i tih čovek naviknut na jednostavan život. Njegova kuća bila je mala, sa limenim krovom i starim drvenim prozorima koji nikada nisu sasvim uspevali da zadrže hladnoću napolju. Upravo u toj kući, jednog hladnog dana pred kraj godine, stigao je paket koji će mu promeniti pogled na sve što je do tada znao o ćerki, o sebi, ali i o ljubavi.
Na kutiji je stajala adresa pošiljaoca: Monterej, Nuevo Leon. Don Hoze je odmah znao ko mu šalje paket. Njegova ćerka Marija, koja se pre tri godine udala i preselila daleko na sever zemlje, retko je imala priliku da dolazi kući. Grad u kojem je živela zahtevao je stalni rad, borbu i prilagođavanje, a povratak u rodno selo bio je luksuz koji sebi nije mogla često da priušti.
Ipak, paket je stigao baš pred praznike, što je Don Hozeu zagrejalo srce i pre nego što ga je otvorio.
Cipele pogrešne veličine
Kada je otvorio kutiju, ugledao je par elegantnih, tamnosmeđih kožnih cipela. Bile su sjajne, čiste, gotovo luksuzne u poređenju sa njegovom svakodnevicom. Don Hoze nije bio čovek koji je nosio takvu obuću. Veći deo života proveo je u radnim sandalama ili starim cipelama koje je popravljao iznova i iznova.
Ipak, nasmešio se. Njegova ćerka mislila je na njega.
Seo je na stolicu pored peći na drva i pažljivo obuo cipele. Već pri prvom koraku shvatio je da nešto nije u redu.
Cipele su bile prevelike.
On je nosio broj 40, a ove su bile očigledno broj 43. Peta mu je klizila, stopalo se gubilo u unutrašnjosti cipele, kao da nosi obuću koja nije namenjena njemu.
U tom trenutku, kroz glavu su mu prošle razne misli:
- da se Marija možda zabunila u žurbi
- da je zaboravila tačan broj
- ili da se život u velikom gradu polako udaljava od sećanja na detinjstvo i sitne detalje
Nije se naljutio. Nije je pozvao da se požali. Naprotiv, pažljivo je vratio cipele u kutiju i sklonio je u ormar.
Te zime, kao i mnogih pre, Božić je dočekao u starim sandalama.
Neobično otkriće posle praznika
Meseci su prolazili. Zima je popuštala, ali su kiše donele vlagu i težak miris u kuću. Jednog dana, Don Hoze je odlučio da iznese odeću napolje da se provetri. Dok je pomerao stvari, kutija sa cipelama ispala je iz ormara i završila nasred sobe.
Otvorio ju je, proveravajući da li su cipele ostale netaknute.
Bile su u redu.
Međutim, kada je uzeo desnu cipelu, odmah je osetio nešto neobično. Bila je previše teška. Neprirodno teška za običnu kožnu cipelu.
Lagano ju je protresao.
Nešto čvrsto pomeralo se unutra.
U tom trenutku, srce mu je počelo ubrzano da kuca. Godinama je gledao vesti, slušao priče o kriminalu, o ljudima koji kriju ilegalne stvari na najneočekivanijim mestima.
Šta ako je Marija u nevolji?
Šta ako je neko iskoristio njenu dobrotu?
Šta ako je ovaj paket opasan?
Strah mu se spustio niz kičmu poput ledene vode.
Istina skrivena u cipelama
Drhteći, uzeo je mali nožić i pažljivo podigao uložak cipele. Ispod njega nije bilo gume, niti obične postave. Umesto toga, ugledao je male pakete obmotane crnom trakom, savršeno uklopljene tako da menjaju oblik cipele.
U tom trenutku, Don Hoze je seo. Ruke su mu se tresle.
Ipak, skupio je hrabrost i otvorio jedan paket.
Iz njega nisu ispale zabranjene supstance.
Ispao je novac.
Čiste, uredno složene novčanice od 500 pezosa.
Otvorio je i ostale pakete. Oba para cipela bila su ispunjena novcem, pažljivo upakovanim da ga zaštiti od vlage.
Na kraju, u unutrašnjosti leve cipele, pronašao je mali koverat.
Prepoznao je rukopis.
Bio je to Marijin rukopis.
Pismo koje je slomilo tišinu
Dok je čitao pismo, suze su mu mutile vid. Marija mu je objasnila sve:
- da je namerno kupila veći broj
- da je novac štedela tri godine
- da su ona i njen muž radili prekovremeno, noću i vikendima
- da je znala da njen otac nikada ne bi prihvatio novac direktno
U pismu je stajalo da novac treba da iskoristi za:
- Popravku krova pre kišne sezone
- Lekove za bolove u leđima
- Nove cipele – prave veličine
Naglasila je da je novac pošteno zarađen i da ne želi da se brine.
Na kraju pisma, jednostavno je napisala: “Volim te, tata.”
Ljubav koja greje više od obuće
Don Hoze je zagrlio prevelike cipele i zaplakao kao dete. Shvatio je da pogrešna veličina nije bila greška, već pažljivo smišljen čin ljubavi.
Odlučio je da nikada neće baciti te cipele. Odneo ih je lokalnom obućaru da ih prilagodi njegovim stopalima. Jer za njega, to nisu bile obične cipele.
Bile su simbol:
- žrtve
- upornosti
- ljubavi deteta prema roditelju
- i veze koja ne slabi, čak ni kada kilometri stoje između ljudi
Te zime, u maloj kući u Oahaki, Don Hoze više nije osećao hladnoću.
Jer njegova stopala — i njegovo srce — grejala je ljubav njegove ćerke.
