Rođena sam u porodici koja je imala mnogo praznina — ne samo materijalnih, već i emocionalnih. Iz tog detinjstva, ispunjenog seljačkim pejzažima, ožiljcima razdvojenih odnosa i tišinom koja je uvek govorila više nego reči, izrastao je jedan tihi stub podrške: čovek koji me je poveo kroz te prve, nesigurne korake života. U ovoj priči želim da ispričam kako je jedan običan radnik, bez diplome i bez ugleda, postao temelj mog obrazovanja i životne hrabrosti. Radi se o Tatay Benu — čoveku čije su ruke nosile blato, čije su oči bile umorne od napora, ali čije je srce uvek kucalo za porodicu.
Rođenje u “nepotpunoj porodici” ostavilo je trag: roditelji su se razveli dok sam bila mala, i od tada je moja majka, Nanay Lorna, preuzela brigu o meni. Vratile smo se u rodni kraj — ravnice obradive zemlje, skromne kuće, i onaj specifični mir sela, gde dan počinje žuborom polja i završava se tračevima komšija. Tamo su oskudnost i skromnost bili svakodnevnica; materijalnih stvari nije bilo mnogo, emocije su bile štedljive. Lice mog biološkog oca ne sećam se jasno, ali sećanja na detinjstvo pamte prazninu.
Prvi znakovi brige bili su mali: popravio je staru biciklu, šio poderane sandale bez prigovora, čistio nered koji sam načinila bez da me grdi. Kada bi me u školi neko maltretirao, nije odmah krenuo sa kaznom ili vikom — on bi samo došao po mene na tom svom starom biciklu. Tada mi je rekao rečenicu koja će ostati središnja nit kroz celu priču:
“Tatay te ne prisiljava da me zoveš ‘tata’, ali Tatay će uvek biti tu ako trebaš.”
Ta rečenica je, tiho i jednostavno, otvorila put našem odnosu. Od tada sam ga zvala Tatay – nadimak pun nežnosti i poštovanja.
Njegov život je bio rad: prljav, težak, i često nevidljiv onima koji broje uspehe po titulama. Nosio je uniformu gradilišta, a u njegovim gaćama i rukama bile su tragovi posla koji je hranio porodicu. Ipak, uprkos nedostatku formalnog obrazovanja, imao je jasno razumijevanje vrednosti znanja. Nije mogao da objasni matematičke zadatke ili da raščlani komplikovan tekst, ali je stalno ponavljao:
“Možda ne budeš najbolja u razredu, ali uči dobro. Gde god da odeš, znanje će ti doneti poštovanje.”
To je bila njegova filozofija: znanje kao valuta dostojanstva i budućeg sigurne životne staze. Sve dok su se majka i on borili skromnim prihodima — ona poljoprivrednica, on radnik — ja sam, kao dobara učenica, pokušavala da ne sanjam previše. Ali život ume da iznenadi: kada sam položila prijemni ispit na univerzitet u Manili, majčino srce nije moglo da zadrži suze. Tatay, miran i staložen, s cigaretom u uglu usana, bio je jednako dirnut — ali njegova reakcija bila je akcija, ne samo osećanje.
Sledećeg jutra prodao je svoju jedinu motorciklu i sakupio uštedjevinu svoje majke da mi omogući školovanje. Setite se: čovek koji je jedva imao sredstava da preživi, uplivao je u rizik da bi menjao moj život. On je spakovao skromne gradske poklone — nekoliko kilograma pirinča, teglicu konzervisane ribe, kesice pečenih kikirikija — i poslao me u grad sa tim darovima i jedinstvenim savetom:
— “Radi najbolje što možeš, sine. Uči marljivo.”
U kutiji, pažljivo umotana u listove banane, bila je i mala poruka — skromna, rukom napisana nota:
— “Tatay ne zna šta tačno studiraš, ali će podržati šta god da izabereš. Ne brini.”
Ta poruka je bila pouzdanje u najčišćem obliku.
Tokom studija — četiri godine osnovnih i onda posle i postdiplomske — Tatay je nastavio sa svojim neumornim radom. Njegove ruke su bile sve hrapavije, leđa sve savijenija, ali nikada nisam osetila prigovore. Njegova tiha žrtva bila je pogon koji me je terao dalje; otvarala mi je vrata za ambicije koje sam se plašila da priznam. Kada sam se, nakon godina učenja, vratio kući posetiti, video sam ga zaključanog u umoru: sedeo je kraj skelovanja, dah mu je bio kratak od penjanja kroz ceo dan. Pitao sam ga da se odmori — on je samo pomislio drugačije:
“Tatay još može. Kad sam umoran, mislim: ‘Odgajam čoveka koji postaje doktor — i na to sam ponosan’.”
Ta rečenica je bila trenutak u kojem sam shvatio koliko je njegova vizija bila šira od njegovih mogućnosti; on je ulagao u nešto što je nadilazilo trenutno fizičko stanje — u budućnost.
Dan moje doktorske odbrane bio je pun napetosti i ponosa. Molila sam ga dugo da dođe sa mnom — morao sam da mu kažem da je deo te priče. On je pozajmio od rođaka odelo, obuo cipele koje su bile za broj manje i kupio skromni šešir. Sedeo je u poslednjem redu, pokušavajući da se ispravi, dajući mi punu pažnju. Nakon uspešne odbrane, moj profesor, gospodin Santos, prišao je nama i, videvši Tatay-a, zaustavio se kao da je prepoznao prošlost:
“Ti si Mang Ben, zar ne? Kad sam bio mlad, tvoja radna mesta su bila blizu mog doma. Sećam se kad si spustio radnika sa skele i pomogao mu, iako si i sam bio povređen.”
Ta retrospektiva učinila je trenutak svečanim i dirljivim. Nekoliko rečenica i priznanja dovoljno je da pokažu kako su dela, ma koliko mala, ostavila trag. Profesorova izjava bila je potvrda nečega što nikada nije tražio: priznanje društva za čoveka koji je bez pompe ulagao u budućnost svoje porodice.
U tom trenutku, Tatay je osmehnuo — prijateljski, gotovo stidljivo — ali oči su mu bile crvene. Shvatio sam u potpunosti: on nikada nije tražio da mu se uzvrati, nije očekivao priznanje. Njegov rad je bio seme koje je, godinama, on sa strpljenjem sadio. Danas je žanjena žetva — ne za njega, već za dete.
Danas sam profesor u Manili. Imam malu porodicu. Tatay više ne radi na gradilištu; okrenuo se mirnijem životu: gaji povrće, drži koke, čita novine ujutru i vozi bicikl kroz barangay popodne. Njegovi dani su sada mirniji, ali njegova duša ostaje ista. Ponekad me pozove da mi pokaže baštu ili da mi dadne jaja i piliće za unuka. Kad ga pitam da li se kaje zbog svega što je radio, odgovor je jednostavan i pun zadovoljstva:
“Ne kajem se. Tatay je radio čitav život, ali najponosniji je što je odgojio sina poput tebe.”
To je suština: on nije podigao kuću od cigle, ali je izgradio osobu.
