Carlos, čovek koji je izgradio mali imperij u svetu nekretnina u užurbanoj prestonici, osećao je ledeni ubod u grudima svaki put kada bi posetio kuću svog detinjstva. Njegova majka, gospođa Elena, žena koja je oduvek bila čvrsta poput hrasta, polako je kopnela. Ali to nije bila mirna, dostojanstvena starost kakvu čovek očekuje. Bilo je nešto mračnije, brže, pogrešno.
Njene oči, nekada pune mudrosti i bezuslovne ljubavi, sada su ličile na prazne bunare, utonule u bledo i ispijeno lice. Svaka bora se produbila, svaka kost se ocrtavala ispod gotovo providne kože.
— Mama, da li se dobro hraniš? — pitao bi Carlos, glasom prigušenim brigom.
Gospođa Elena bi samo slabašno osmehnula, osmehom koji nikada nije dopirao do očiju.
— Naravno, sine. Laura se divno brine o meni. To su godine, Carlos. Ne brini za ovu staricu.
Laura, Carlosova supruga, uvek je bila prisutna tokom tih poseta. Kretala se kućom s besprekornom gracioznošću, nudila šolje čaja, nameštala jastuke, uvek sa blagim, umirujućim osmehom.
— Carlos, ne budi tako alarmantan — govorila bi Laura, mazeći mu rame. — Tvojoj majci samo treba odmor. To je normalno u njenim godinama. Lekari su tako rekli.
Ali čvor u Carlosovom stomaku rastao je iz dana u dan. Lekari su govorili o „istrošenosti“, o „nespecifičnim simptomima starosti“, ali on je poznavao svoju majku. Znao je njenu snagu, njen duh. Ovo nije bilo samo vreme koje prolazi. Ovo je bilo ubrzano propadanje — gotovo neprirodno.
Noć senki
Nemir je prerastao u opsesiju. Carlos nije mogao da se skoncentriše na posao, poslovni sastanci su mu delovali besmisleno. Slika njegove majke, sve krhkije, progonila ga je.
Jednog utorka popodne doneo je odluku.
— Laura, imam problem s jednom nekretninom u centru. Moraću da prespavam ovde i pregledam dokumenta. Mama neće biti sama.
Laura je klimnula glavom sa gotovo savršenim razumevanjem.
— Naravno, ljubavi. Ja idem kući, ali sam vam pripremila večeru. Odmori se.
Carlos ju je ispratio poljupcem, osetivši jezu. Kuća je utonula u gustu tišinu, prekinutu samo otkucajima starog zidnog sata.
Gospođa Elena je večerala s njim, jedva da je išta pojela.
— Umorna sam, sine — promrmljala je i rano se povukla u sobu.
Carlos je seo na sofu, pretvarajući se da čita papire. Vreme se razvlačilo. Tama je preuzela kuću, a s njom i osećaj da nešto vreba. Nije mogao da zaspi. Svaki škrgut poda, svaki nalet vetra uz prozor, držao ga je u stanju pripravnosti.
Negde oko tri ujutru — zvuk. Tih. Nije bilo pucketanje stare kuće. Bio je to šum bosih stopala. Dolazio je iz kuhinje.
Srce mu je počelo da lupa. Ustao je i krenuo polako, bolno sporo. Ispod vrata kuhinje probijala se slaba svetlost.
Ledeni prizor
Gurnuo je vrata tek toliko da vidi.
Tamo je bila Laura. Leđima okrenuta, nagnuta nad pultom. Nosila je svileni ogrtač, gotovo sablasan u žutom svetlu lampe. U jednoj ruci držala je tanjir s kašicom za njegovu majku. U drugoj — mali, tamni stakleni bočicu.
Carlos je zadržao dah.
Video je kako pažljivo odvrće poklopac i spušta nekoliko kapi gustog, tamnog tečnog sadržaja u hranu. Zatim je lagano promešala, gotovo nežno, kao da priprema najzdraviji obrok na svetu.
Njegov svet se zaustavio.
„Laura se lepo brine o meni.“
Njena nežna briga. Njeni osmesi.
Nije mogao da poveruje. Njegova žena je polako, sistematski — trovаla njegovu majku.
To nije bio brz otrov. Bio je tih. Spor. Maskiran kao starost.
Skriveni dokazi
Carlos se povukao bez zvuka. Morao je da ima dokaze. Ako je odmah suoči, sve će poreći.
Sutradan, dok je Laura otišla na „termin kod zubara“, Carlos je pretražio kuću. U zaključanom ormariću u pomoćnom kupatilu pronašao je istu bočicu.
Odveo je majku kod porodičnog lekara, dr Moralesa, i zamolio za detaljne analize. Tajno mu je predao bočicu.
Danima je čekao u agoniji.
Poziv koji je sve promenio
— Carlos — rekao je dr Morales — supstanca je snažan sedativ. U malim, kontinuiranim dozama izaziva gubitak apetita, letargiju i otkazivanje organa. Analize tvoje majke potvrđuju prisustvo tog leka. Ovo nije starost. Ovo je sporo trovanje.
Carlos je zanemeo.
Konačno suočenje
Kada se vratio kući, Laura ga je dočekala s osmehom.
— Kako je mama? — pitala je.
— Otrovanа je, Laura — rekao je hladno.
Izneo je dokaze. Maskа joj je pala. Priznala je: mržnju, zavist, pohlepu. Želela je da se Elena „skloni“.
Carlos je pozvao policiju.
Pravda i iskupljenje
Laura je uhapšena i kasnije osuđena za pokušaj ubistva. Gospođa Elena je započela dug oporavak. Nikada se nije potpuno povratila, ali je ponovo počela da se smeje.
Carlos se razveo. Naučio je bolnu lekciju: ponekad se najveća opasnost krije iza najlepšeg osmeha.
Ali spasao je majku.
I to je bilo najvažnije.
